ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЖОЗЕФ ПОНТИС, ФРАНЦУСКИ ПИСАЦ: Живимо Чаплинова „Модерна времена“

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Н. Јанковић

Негујући дух младе државе, Републике Српске, у тону културне прошлост српског народа и народа са њим повезаних, Андрићград је ових дана домаћин Међународног сајма књига. Овим поводом, специјални гост Андрићевог института и Емира Кустурице је француски писац Жозеф Понтис. Његов роман првенац „На линији (цедуље из Француске)“ награђен је „на домаћем терену“ престижним наградама, свеже је преведен на српски језик, а аутор саге о „добровољном ропству“ радника на почетку 21. века каже да је „боравак на српским просторима за њега велика част и задовољство“.

– Наш генерал и државник Шарл Де Гол је изговорио реченицу : када се окренем према компликованом Истоку, увек имам једноставна схватања. И за мене је тако, дошао сам са једноставним осећајем радости и среће. Имао сам величанствен дочек, уживам у гостопримству и у разговорима са овдашњим људима о богатој историји српског народа. Људи овде о историји говоре страствено. Док сам са новим српским пријатељима разговарао о односима Србије и Француске, осетио сам велики понос што учествујем у продужењу оног светлог дела наше заједничке историје и традиције.  

*Испред нас је ваш роман „На линији“. Како је Ваш књижевни првенац овенчан наградама настао?

– Као факултетски образован, млад човек имао сам уобичајени животни пут. Живео сам на ободу Париза. Био сам социјални радник, васпитач младих са посебним потребама. Затим се догодила промена. Пре три године напустио сам посао, каријеру, кућу. Оженио сам се и са супругом сам се преселио у Бретању. Нажалост, за мене није било посла у струци, а више није било фер да живим на рачун своје „лепше половине“. Када смо остали без новца, отишао сам у Агенцију за запошљавање, а тамо ми је речено оно што сам знао, да у Бретањи увек има посла у фабрикама за прераду хране. Нико те не пита шта си пре радио, за шта си способан, које си школе завршио, њима требају само твоје руке, твојих десет прстију и јако тело које ће они потрошити до крајњих граница. При томе нема сталног запослења, нема никаквих „радничких права“, добрих уговора, ту си само увек замењиви шраф који ништа не значи. Радио сам тешке физичке послове, у кланици сам гурао трупла крава, чистио рибу… Тада сам почео да бележим запажања из фабрике…

* Мисли са фабричке траке сте записивали, а записано је изазвало велику пажњу издавача, читалаца…

– Фабрике на западу су исте као она у филму „Модерна времена“ Чарлија Чаплина. То је модерно ропство. Паралелно са тешким радом, настајала је књига. Сваке вечери по повратку из фабрике, да не бих полудео, да и сам не постанем машина, писао сам по мало. По неколико редова, линија, одатле и необична форма мог романа. Писан је поетски фиксираним параграфима, попут стихова. Из практичних разлога, јер нисам имао више времена и снаге, али и зато што такав стил одговара ритму фабричке линије.

* Као неафирмисан писац, како сте нашли пут до издавача и публике?

–  Један мој пријатељ, Жером Ла Руа, познати писац „полицијских романа“ у Француској ми је рекао, да „ту има нешто“, да му се допада. Он је рукопис послао издавачкој кући. Две седмице касније, они су прихватили рукопис, а након шест месеци књига је објављена.

* Да ли Вас је изненадила идеја да роман добије превод на српски језик?

– То је право чудо, упркос успеху књиге „на домаћем терену“. Моја жеља је да књига дође до што више читалаца, а мислим да је Готије Моракс најзаслужнији за превод на српски језик. Он је један од организатора великог Сајма књига у Паризу. Био је одушевљен књигом, организовао је запажену јавну дебату о мом роману са Николом Матјеом, писцем и добитником „Гонкура“ за 2018. годину и са другим познатим људима из струке. То је одјекнуло у јавности. Сетићете се, Моракс је пријатељ Србије, дуго је био француски аташе за културу у Београду. После успешних промоција књиге у Француској, Моракс је позвао Дуњу Кустурицу, не знам шта су се договорили, али знам да се у рекордно брзом року појавио превод мог романа на српски језик, на чему сам свима захвалан, посебно издавачима „Лом“ и „Андрићевом институту“.

* Уследио је позив на сајам књига у Андрићграду. Како доживљавате свој литерарни поход на овдашње читаоце? 

– Недавно, мој телефон је зазвонио, са друге стране је била Дуња Кустурица. Схватио сам убрзо, да разговарам са ћерком Емира Кустурице. Као и хиљаде Француза ја свим срцем волим Кустурицу и његово дело. Он је трајни део српске, али и француске културе. Култна је личност, неко ко привлачи пажњу милиона. Поред Србије, мислим да он има највише поштовалаца баш у мојој домовини. Био сам усхићен оваквим развојем догађаја, живот је заиста чудо.

* Бавите се у роману непопуларном темом, питањем положаја радника у наводно „слободном свету“. Како је роман прихваћен у Француској?

– Тема моредног и озакоњеног ропства заиста није пожељна у данашњем свету, чак ни авангардна структура романа није прихватљива „на прву лопту“. Међутим, књигу су подржале књижаре, критика, читаоци, сви у ланцу који учетвују у стварању и пласману књижевних дела. Писац и његов текст нису самодовољни, у Француској је издавачка индустрија велика, она има задатак да културу одржава живом чак и у најтежим околностима, а то посвећеници раде одговорно. Међутим, у Француској као и другде, просечни тиражи су до 1.000 примерака, а то није пуно. Мало је дела која вишеструко премашују овај број, то највише зависи од добијених награда. Када су стигла признања, људи су почели да препоручују књигу другима. Књига има своју радничку, пролетерску страну, читају је „обични људи“, једнако као и страсни читаоци, људи од пера.

* Питате се у роману, колико понижења човек може поднети ради билошког опстанка. Колико обичног европског радника кошта мизерна плата?

– Савемена фабрика је слепа улица цивилизације када је реч о односу према радницима који се више тако и не зову. У новоговору који је установљен последњих деценија, радник је „оператер“. Добио је „титулу“, али је изгубио све. Нестала је она племенитост коју су реч радник и ознака „радничка класа“ носили. Међутим, фабрика је истовремено и почетак савремене цивилизације. Бретања храни пола Француске и добар део света. То је парадоксалан однос, а припремао сам се за писање читајући „радничку литературу“. Међутим, нисам код других нашао слику фабрике која одговара стању на почетку 21. века. Рецимо да сам ја проблематику радника, актуелизовао. 

* До каквих сте закључака дошли радећи у фабрици, пишући истовремено роман о њој?

Никада не радите довољно брзо и вешто, колеге вам прете јер касните секунду или две, па сте принуђени да осам часова понављате исте покрете. Ако радници пожеле да штрајкују јер се темпо не може издржати, упошљавају се „замене“ попут мене, тако да сам у једном тренутку био у позицији „штрајкбрејкера“, а дошао сам ту само да зарадим неки евро за преживљавање. Ту пожелите да „заврнете нос“ шефу, као Чаплин, само што је од његовог филма до данас прошло седам деценија.  Парадоксално, људи су срећни јер су уопште у прилици да раде, више се и не жале, али ће фабрика исцедити све из њих, скупо, својим животом и здрављем плаћају своју малу плату.

* Питање „добровољног ропства“ није нова тема, али сте је Ви актуелизовали…

– Питање „добровољног ропства“ је повремено постављано кроз историју. Етјен де ла Боеси је средином 16. века написао „Расправу о добровољном ропству“, то је данас основа, књига са прве полице „анархистичке литературе“. Он се пита у којој мери можемо да прихватимо понижење и да се боримо против онога што нам је мрско? Маркс и његови следбеници су актуелизовали старе теме и имамо их код бројних писаца. Ми смо „источни блок“ дуго посматрали као „луду машину“, а ја сам се у Француској у 21. веку питао, у фабрици, да ли сам само део машине, колико ћу потрајати. Панк и „нови талас“ су били успешни музички правци јер се овим питањима баве. Човек је инструмент, шта да радимо поводом тога? Слушам панк и покушавам да пишем, можда ћу га наћи. Знам тек да је људски дух јачи од машине и да увек има потребу да тражи излаз из ропства, макар оно било и модерно.

* Колико је за Вас важан политички ангажман?

– Важан је јер једноставно знате са које позиције почињете да пишете. У једном тернутку сетио сам се застареле истине „да када се Француска бори за правду – цела Европа правду сања“. Али у Француској сада влада резигнација: данас се други боре а Француска спава. Тако да је и моја борба тек борба пером. Раније сам учествовао у различитим манифестацијама, писао сам трактате, имао програмске циљеве. Схватио сам да сам најефикаснији на књижевном плану. Књига констатује садашње стање, а магија књижевности зна да проради када је тренутак добар.

* Ваш живот се променио након успеха књиге. Како доживљвате ову промену? 

– Мало је писаца који могу да живе од свог пера, а мени се то догодило. Напокон радим оно што знам и волим. Већ две године моја супруга и ја живимо од мог писања. Сада пишем следећу књигу, не журим, јер када проверавам банковни рачун, видим зелену боју, у плусу сам и даље, а то ми се ретко дешавало у животу! Ето, 40 година сам био у муци, а данас, ево ме у Андрићграду у друштву Емира Кустурице!

* У књизи спомињете писца Жоржа Перека, он је посебно важан српским читаоцима…  

– Ја сам велики љубитељ и читалац Жоржа Перека. Он је био генијалан писац, математичар,  директор чувене енциклопедије „Плејада“… 

* Да ли знате да је он написао роман „Атентат у Сарајеву“ који је објављен у Србији али не и у његовој Француској, где Гаврила Принципа истиче као „светлост и наду за човечанство“? 

Перек је написао „Атентат у Сарајеву“!? Ето колико је важно да размењујемо искуства. Везе су увек дубље него што знамо, увек се открије нека важна тајна. Перек је сваштар француске књижевности, универзалиста попут Паскала, Фиана…  Књигу о Принципу ћу пронаћи чим се вратим кући, јер у западном свету, па тако и у Француској, Принцип се најчешће спомиње у контексту особе која је покренула Први светски рат. Људи не иду даље од тога, не задиру у срж ствари и не схватају да је Принцип убио окупатора.

НИКОЛА ЈАНКОВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.