ГОРДАНА ЈЕЖ ЛАЗИЋ: Писмо Вишеграду!

Драги мој народе, много пута до сада помислила сам: Хвала вам што сте моји! После јубиларне, пете манифестације „Пјесме Андрићграду“ понос није могао да стане у речи.

Било је величанствено, достојно места на којем је манифестација поникла (а чини ми се да је израсла баш из оне песме Божидара Шкобића „Неимари када граде“, изговорене над каменом темељцем Андрћграда), достојна визионарске идеје самог творца Андрићграда, достојна историје у времену пред нама. Ако је Андрићград настао као огледало свега оног лепог што смо кроз историју били, онда је ова манифестација темељ нашег духовног, моралног и уметничког усхођења у годинама које долазе. Сама чињеница да манифестација из године у годину расте, како по броју, тако и по квалитету учесника, што потврђују и речи председника жирија, књижевника и књижевног критичара, Тодора Бјелкића: „Безусловно бих вас све наградио“, сведочи о томе да је пред нама један од оних „великих снова који покрећу свет“. Сложићу се са речима Т. Бјелкића да многе од песама овогодишњег зборника заиста заслужују место у домаћим и светским антологијама савремене поезије, тим пре што је тема овогодишњег Конкурса била и те како ванвременска и, нажалост, свеприсутна. Избеглиштво, губитак корена и грчевити покушај очувања идентитета у речи, последица су свих ратова, увек и свуда. Није ли управо Андрићград, као и природа у коју је узидан, опомена камо би могла и стигла уметност да је ратови нису саплитали? Ако на један поетски конкурс за два месеца стигне 498 песама 333 аутора из 16 држава, ако су то аутори различитих националности, верских опредељења и при том, што је, чини се, најважније – различитих животних доби, од детињства до позних година, онда је заједнички именитељ ове манифестације – Уметност (дакле, Вечност). Зато једно велико, велико Хвала, господину Емиру Кустурици што нам је уступио Амфитеатар Академије лепих уметности Андрићграда да се у њему поклонимо уметности! Велико хвала председнику Општине Вишеград, господину Младену Ђуровићу, што је стрпљиво с нама провео пуна три сата главног дела програма и што је свесрдно помогао одржавање манифестације! Хвала Вишеграђанима на бескрајној љубазности и сусретљивости, хвала нашим малим-великим туристичким водичима, који су нас подсетили да је историја као и реч с почетка света – величанствена, узвишена песма. Хвала нашим капетанима који су испод Ћуприје на Дрини провезли свих 66 песника, јер проћи као песник испод Ћуприје значи на „златној стази оставити златне трагове својих знакова“, како је то лепо нагласио наш чика Бошко. И, коначно, заувек ћу бити захвална управо њему, књижевнику Божидару Шкобићу, нашем чика Бошку, неимару живе историје, човеку чије је име постало синоним песничких сусретања у Андрићграду, човеку чије срце постаје велико као планета сваке године када окупи своју песничку дружину из целог света!

Са великим поштовањем, захвалношћу и љубављу, Ваша Гордана Јеж Лазић