Емир, највећи Сидранов немир

Фото: Новости

Када је ових дана Абдулах Сидран „сахранио“ Емира Кустурицу, они који боље познају овог најмањег (око 155 центиметара ниског) бошњачког академика, запитали су се на чему је Авдо сада, будући да већ неко време није на ракији.

Познат по великој комоцији разних делова свога мозга, Сидран је изјавом да је прави Емир погинуо у рату 1993. надмашио и самог себе у нечему што се може назвати или лукавошћу или помућеношћу ума. Јер, очито је да је Сидран нешто хтео да произведе када је испалио још једну реторичку стрелу спрам свог највећег комплекса у животу – Емира Кустурице. То што се те стреле одбијају од Емира као кликери од бетонски зид, сигурно неће зауставити Сидрана да и убудуће затеже лук.

Али, шта је заправо хтео Сидран причом о мртвом Емиру и његовом живом клону Пантелији С. Милисављевићу? Бошњачка, а нарочито сарајевска политичка чаршија (или авлија) не може никако да преболи одлазак другог од два највећа муслимана из БиХ у последњих стотину година у редове српског националног корпуса: Меше, па сад и Кусте.Додамо ли им и Андрића, празнина коју су њих тројица оставила у духовном простору Босне је највећа „озонска рупа“ откако неко нешто мисли, ствара и пише у тој Босни.

Док су некако успели да мртве Андрића и Мешу поделе (или још деле) са српском и хрватском књижевношћу, ствар са живим Кустом иде јако лоше. Он бошњачки део Босне признаје, прихвата и толерише само као уписано место рођења у матичном листу. Не прелазећи ентитетску границу, Куста са врха Мећавника зевсовским ликом, гласом и гневом грми на родно „мултиетничко“ Сарајево у коме више има Кинеза него Срба.

Зато је политичком Сарајеву потребно ово најновије киднаповање горопадног Емира и свлачење његовог имагинарног лика с Мећавника на обронке Требевића безмало као Дејтон 2. А за такво нешто је Сидран идеална особа, јер је то човек чији морал, понос и доследност имају више агрегатних стања. Укратко, план је овај: кад већ не можемо имати живога Кусту да га макар имамо мртвог, макар у ратној легенди и макар само неко, за сада, поверовао у ту причу.

Као што је сарајевска политичко-културна куријапре 5-6 година започела бошњачење Андрића, на једној лукавој пароли једног њиховог финомислећег интелектуалца, Нерзука Ћурка, данас професора на ФПН, изреченој још пре 10 година. Цитирам, према сећању, Незукове речи: Ма шта ми мислили о Андрићу и замерали му, много је боље за нас Бошњаке да имамо нобеловца у својој авлији него да га немамо! Г

отово сваки мислећи и образовани Бошњак ће се насмејати на Сидранову изјаву да је прави Кустурица погинуо као борац и командант једне јединице Армије БиХ на Требевићу 1993. Али, неће многи други и другачији Бошњаци, неће она густа, полумислећа, полуписмена светина, башибозук и сурунтија, на који ће Босна остати и још расти. Њима је овај Сидранов ваз на ТВ Алфа (власништво Фахрудина Радончића) музика за уши. Сидранова телепортација живог, здравог и постојећег Емира Кустурице у шехида, погинулог још пре 22 године, има управо тај циљ: да се у бошњачку душу и главу посеје семе мита да Емир Кустурица није издао Босну, да није побегао из ње, да није прешао на православље, да није издајник и хојратин већ јунак, газија и шехид.

Како расту генерације младих Бошњака, које никада уживо нису виделе Емира, и како буду умирале генерације Сарајлија који су одрастали и пили пиво с њим, рашће уверење да је Куста наш одувек а да њихов никад није ни био, да је истина оно што Авдо Сидран прича, а лаж оно што Пантелија с Мећавника збори у српским медијима. А онда ће доћи филмови и севдалинке о шехиду Емиру. Јер, забога, како не поверовати академику Авди, једном од најпаметнијих „у Бошњака“ кад ће исти пре неколико година у једном интервјуу рећи и ово: „Кад год увече гледам ТВ БиХ ја чекам да дневник у пола осам почне вешћу да су Пале ослобођене и да је четничка побуна у Босни коначно скршена“. А Пале су само десетак километара од места на Требевићу где је „прави“ Емир Кустурица, јуришајући на њих, и погинуо а васкрснуо Пантелија С. Милисављевић.

Тагови: Абдулах Сидран