БОЖИДАР ШКОБИЋ – ТИХИ НЕИМАР РЕЧИ, ГРАДОВА И МОСТОВА МЕЂУ ЉУДИМА

У сусрет јубиларној, петој манифестацији Пјесме Андрићграду дошло је време  да се сетимо тихог, трпељивог неимара речи, књижевника Божидара Шкобића, нашег чика Бошка.

Док смо се из године у годину дивили поетским сусретима које је утемељио, чини се да нам је промакло једно – ко је чика Бошко. Човек који је Вишеграду и своме народу оставио задужбину за сва времена, невидљиву крилату ћуприју од речи, разгранату на све стране света, у ствари је парадигма оне андрићевске ћуприје, која пркосно опстаје и када јој сруше седми стуб.

1.    Како сте скупили снагу за задужбину коју манифестацијом Пјесме Андрићграду већ пет година градите? У једној својој песми кажете да су уметници „чувари и спасиоци планете“. Да ли сте – у тој вери – успели да узлетите изнад сваког зла?

Срећом сам „свик’о“ раздвојити један умор од другог. Учинио сам био максимум на плану помоћи избјеглим и расељеним, што сам и сам био! Насеље на Гарчи је заживјело! Успио сам трајно збринути 51 породицу – индиректно, много више! Послије 14 година боравка, рада и труда у Вишеграду и упркос чињеници да су моје књиге још од 1983.г. у библиотекама Вишеграда, тек 2010.г. сам доживио да ми се пружи прилика да званично наступим на „Вишеградској стази“!?(А претходних година, са позорнице су ме  Добрица Ерић, Коста Радовић и многи други питала зашто сам ја у публици а не са њима!?)  Схватио сам да ће тако бити и са свиме што зам урадио у Вишеграду и за Вишеград. Поготово, након што сам срцем дао максималну подршку Великој визији Емира Кустурице – градњи Андрићграда – знао сам шта га чека! Али, поздравио сам га пјесмом: „Неимари када граде“. Поновни сусрет са великом поетесом Даром Секулић 2014.г.  у Андрићграду ми је пружио прилику да своју идеју поетске подршке Андрићграду и Вишеграду реализујем, наша поетеса је само прокоментарисала: „Можеш ти то!“. И 2015.г. смо почели. Срећом су ме подржали они прави: Андрићград, Штампарија „Жиравац“ и пјесници! Већ након првог успјешног окупљања и промовисања првог зборника пут је био сигуран и упркос издајама – ишли смо даље! Већ четири године смо све сигурнији у оно што радимо и извјеснији у оно чему се надамо! А од када нам се у најбољој намјери придружила и Општина Вишеград – сигурни смо да побјеђујемо – за добро свих!
. . .

Нови град се рађа, међу двије воде,
Симбол умјетности и књижевне слободе!
Расте Андрићград међу ријеке двије –
Нераскидив спој Културе и Историје!

(„Неимари када граде“Божидар Шкобић)

2. Између добре старе истине да „снови покрећу свет“ и чињенице да те снове редовно сања један човек, рођен да носи велике идеје и свој ентузијазам као магнетно поље преноси на људе око себе, колико је тешко бити неимар духовних и културних задужбина свога народа? Пјесме Андрићграду су изузетно озбиљан, велики пројекат. Са свим припремама, конкурсом, завршном свечаношћу, овај пројекат траје око пола године. За то време сви су ослоњени на Вас, у чему Ви налазите ослонац, снагу и мудрост?

Сваки човјек у себи носи чаролију! Међутим, нећу цитирати Андрића нити друге. Веома, веома давно једна арапска мудрост је дала тумачење смисла живота:„Ако за живота, посадиш дрво, створиш дијете и напишеш књигу – испунио си смисао свога постојања!“ Сваки онај ко није урадио ништа од тога или је урадио само дио тога завјета – отишао је као дужник! Онај ко је то испунио – отишао је као благословен. А, онај ко је урадио и више од тога – тај се памти и никада није ни отишао са овога свијета. Као млад сам прочитао негдје ово, прије одласка у војску! И никада нисам заборавио, нити одустао од тих мисли! Данас сам сигуран да нисам погријешио!А моји унучићи, дјеца уопште, дају ми додатну снагу! Мој организам, као и сама Природа ме подржавају: А тек када у очима Вас, који долазите на овај празник поезеије, препознам: радост, поштовање и љубав – знам да се исплатило истрајати! Једино знам, да радим на томе да што више младих научим овоме или боље рећи: замолим их да ово унаприједе и наставе! Не треба им мудровати! А када још и у Власти наиђете на људе искрених визија – побједа је загарантована!

2.    Да ли сте срећни данас? Како се у Вама рефлектује тај осврт на пет година иза себе, као понос, благослов или визија свега оног што бисте у годинама које следе желели да урадите?

Пет година је прошло у трену! Толико оних који су ме одговарали и дивна маса оних који су ово подржали и остварили! Нема шта да коментаришем! Остао сам без текста!? Толико лијепих утисака, коментара и порука ме чини: збуњеним, помало уплашеним и Изузетно Поносним! Хвала Вам од срца! Колико год да сам се трудио – свака част сарадницима, али био сам . . . када се само сјетим ко све није вјеровао у ово!? Мислим да се сада стиде! А ми идемо даље! Нећу и не треба ја да  будем испред осталих – на младима свијет остаје – Па и ово наше! Ова манифестација Поезије, Љубави и Добре визије је Трајна! Имам толико ствари које бих желио завршити – прије него што одем!
Е ту недостаје подршка!? Зато сам помало тужан.

4. Дотакли смо се детињства, па морам да Вас питам: када сте се сусрели са књигом, сећате ли се своје прве прочитане књиге и првог песника којег сте упознали? Колико је то време било другачије од овог у којем расту неки будући мали-велики песници?

. . .

Био сам мали – нас пет синова,
за маму и тату безброј брига,
вријеме тешко и сиромашно –
а у кући редови књига.

И зато сам растао брже од других
јер манух кликере и крпењачу,
ради лијепе – занимљиве књиге –
често сам прескакао и задаћу.

(„Био сам мали“ Божидар Шкобић 1965.)

Прво, захваљујући родитељима, у кући су били редови књига, а потом изузетној учитељици  Дики Торомановић, мени тада и заувјек писана ријеч постаде и остаде најбољи друг.. Читао сам и читао, до изнемоглости: пјесме  Јована Јовановића Змаја, „Приче испод змајевих крила“ Бранка Ћопића, „Дија, дија, песа“ Исака Самоковлије, Јуначке народне пјесме…  А затим сам и сам почео да пишем. У седмом разреду, 1959.г, са тринаест година, за Радио Сарајево читао сам свој састав  „Moj grad“. Био је то први пут да се глас једног Новотравничанина чуо на радију. Како је тада најпопуларнији начин за исказивање симпатија према дјевојчицама био поклањање пјесме или одабраних стихова, снабдијевао сам другаре тим „материјалом“. Све док није требало драгом другару Сеји да напишем стихове за Бисерку, моју симпатију. Написо сам и ту кратку пјесму, али више нисам чинио такве услуге. Поносан сам на свој роман за дјецу „Добра дјеца“ у којем сам описао догађања између два седма разреда наше основне школе и безбрижност наше генерацију у том времену, 1958. г.  у Новом Травнику!  Разлику свако може препознати!

5.  Када је дошла на свет Ваша прва песма? Како сте замишљали свој књижевни пут и колико су га околности рата и избеглиштва измениле?

Мислим да је неспорно да су моје прве праве-праве пјесме настале након што сам завршио основну школу и уписао Војно-индустријску школу 1960.г. Михајло Ђивановић, проф. Жишка, ухвати ме са књигом испод клупе и мало ме повуче за ухо: „Ти, Божидаре, треба више да пишеш, а мање да читаш!“ Идући кући, смијао сам се сам себи. Па у ствари је то било оно што ми је недостајало. Био сам толико начитан да ми је недостајало слушалаца. Рекао сам себи да је дошло вријеме да пишем. Моје кратке пјесмице до тада су биле само покушаји и једна врста експеримента. А био сам просто заљубљен у Јесењина, наш Бранко Радичевић ми је био узор, а Лорку сам изузетно цијенио. Много сам читао и друге писце и веома рано сам схватио да се најлакше пише ако се пише истина и да не треба мијешати машту и стварност! Прве пјесме, са непуних петнаест година, показао сам професору Жишки и он ме је недвосмислено охрабрио. Рекао ми је да је по мојим писменим радовима закључио да имам дара за писање и да је само очекивао када ћу ја то почети јавно да радим. Већ у другој години смо издавали наш мали лист „Средњошколац“, заједно са литерарном секцијом Гимназије и Средње техничке школе! Био сам први главни уредник. Од сачуваних пјесама из тог времена посебно бих издвојио „Модрину“ и „Схват“! Већ као седамнаестогодишњак учествујем у раду Клуба младих пјесника при Дому културе у Новом Травнику.„Наша ријеч“1963.г. објављује моју кратку причу „Стари ватрогасац“, а „Сарајевске новине“ 1964.г. објављују моју пјесму за дјецу „Сан“ и добијам као хонорар: килограм производа творнице чоколаде „Зора“. У новембру 1964.г. као пјесник сам у делегацији Новог Травника у Београду, гдје се уз Дан Републике обиљежава Братимљење Новог Београда, Нове Горице и Новог Травника! Говорим своју пјесму „Мој град и ја“ пред препуном салом Дома синдиката! Веома сам поносан!

. . .

„Тај дан је био свијетао као чежња / и пун радости и осмјеха зоре / град је блистао сав у магли као бакље што над њим горе … у поносном Бијелом граду“

(одломак из песме Божидара Шкобића посвећене Београду новембра 1964.г.)

Све те успомене су дословно и постале успомене када је стигао несретни рат. И мада сам имао већ четири објављене књиге пјесама, нисам се сматрао правим пјесником, јер ми је приоритет био мој посао и брига о породици! Зло које је настало не само да је уништило многе рукописе и многе лијепе успомене, зауставило је и вољу да се пише и записује! Много тога је нестало и много тога је било нежељено. Избјегличка туга је нешто што никада никоме не треба ни пожељети!

6. У којем тренутку сте рекли себи: „Ја сам песник, сада јесам“? Који тренуци овог књижевног пута  су Вам посебно драги у животу?

Године 1983. први пут учествујем на Сусретима радника – писаца Југославије, који се одржавају од 1981, сваке године у другом граду Црне Горе. Званични сам представник Босне и Херцеговине у Бару. Био сам више него почаствован. Међутим, следећих година ме организатори Сусрета и даље позивају, мада је сваке године још неки радник-писац делегиран као представник БиХ. Ја сам почаствован од стране домаћина! Да не помињем бројна имена учесника тих сусрета од којих сам много научио и прво поетску љубав за човјека осјетио.  Тада још увијек себе не сматрам правим пјесником. Нова познанства, нова сазнања ме обогаћују и поносим се собом, али имам свој посао и посебно – у слободном времену, од 1979. до 1989. Хор дјевојчица „Роса“, за који пишем текстове, дружим се и постајем „Чика Бошко“!

Потом 1996, након двије године у Вишеграду, након избјегличких путешествија,, изненадна посјета. Након што су сазнали да сам преживио рат и да сам у Вишеграду почео да градим насеље за избјеглице, у наше избјегличко насеље „Незуци“ дошло ми је у посјету 28 пјесника из Црне Горе и Србије! Био сам затечен. Владислав Павичевић ми доноси предивну вијест: Да се моја пјесма “Прва књига” из моје књиге пјесама за дјецу „Корачамо упоредо“ (1983) налази на првој страни “Буквара” Црне Горе од септембра 1990.г. Понос му је омогућио да много лакше од других поднесем живот расељеног лица. Те године Рајко Петров Ного, Момир Војводић, Слободан Селенић, Гојко Ђого и многи други познати књижевници посјећују наше насеље и заједно са својим домаћином говоре своје стихове.

Затим 2001, као гост из Републике Српске и Босне и Херцеговине, учествује на Другом сусрету писаца за дјецу Југославије у Колашину. Поред 30 других стваралаца, највећи утисак оставља дружење и заједнички наступи са доајеном пјесничког израза Миром Алечковић. Kада се у основним школама Kолашина, Матешева и Kраљских Бара први пут срећем са ученицима који су из “Буквара” научили прво моју “Прву књигу”, за мене као писца то су неизбрисиве награде за све учињено. Међутим, на завршној сесији у хотелу у Колашину, гдје је неколико стотина дјеце боравило са својим наставницима, догодило се нешто занимљиво: прво је на балон, пред сву ту дјецу и бројне наставнике изашла, доајен, Мира Алчечковић, и према договору главног организатора, цијењеног књижевника Душана Ђуришића, она је изговорила своје двије пјесме! Потом излазим ја и појасним договор да само тета Мира говори двије пјесме, јер нас има много, али да ће се ипак чути и моје двије пјесме. Лица су изражавала чуђење! Само на тренутак. Само што сам изговорио: Прва књига, стотине гласова је наставило: „Сав си важан, па си главни! Ни глумци ти нису равни! Знам, сад имаш своју бригу: Добио си прву књигу!“ Најежио сам се! Срце ми је лупало као лудо! Био сам више него поносан и схватио сам да сам Пјесник! Знам да сам написао много пјесама и да су многе објављиване, нарочито путем електронских медија! Али исто тако знам да се моје пјесме већ налазе у преко стотину зборника, у барем три антологије и да су превођене на барем  осам језика. Не знам да ли ћу успјети да објавим још неки од завршених или полузавршених рукописа – године све брже промичу . . . Поносим се, јер сам као млад схватио: Читање је путовање Златном стазом у непознато! А писање је утирање Златне стазе и остављање Златног трага!

Да се моји потомци и сви који су ме знали – не стиде мог имена и презимена!

Тако смо завршили интервју, у Андрићграду, лета господњег 2019.г. А онда је додао, као и на крају сваког нашег разговора: „Поздравите све тамо!“ (у Београду) Када пођете из Андрићграда, на срцу ћете понети траг ових речи, речи човека који грли свој народ диљем планете, искрено, целом својом великом душом. И зато нека вам овај текст буде још један „знак поред пута“ да се Андрићграду увек враћате као своме полазишту и одредишту, језгру своје културе и историје.

Јубиларни, пети зборник Пјесме Андрићграду биће представљен на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на штанду Представништва Републике Српске, 23. октобра, 55 година након што се млади песник Божидар Шкобић први пут сусрео са Бијелим градом и посветио му песму.

Гордана Јеж Лазић