АНДРИЋГРАД: У Андрићевом институту проф. др Јован Делић одржао беседу о Милутину Бојићу

Фото: (Јован Делић) С. Гарић

У Андрићевом институту проф. др Јован Делић данас је одржао беседу о Милутину Бојићу, поводом 100 година од смрти и 125 година од рођења нашег великог и трагичног песника.

Бојић је био дубок човјек, философ не само по образовању већ и по менталном склопу. Природно је онда што је Бојић и пјесник сумње, и то не оне плодне, интелектуалне, духовне, самосвојне и самосвјесне, пјесничке. То се понекад превиђа – истакао је Делић.

Фото: (Јован Делић) С. Гарић

„Читамо двије невјероватне реченице – биће да су с почетка 1916. године – у књизи његовога брата Радивоја:

‘На други дан Божића Милутин је забележио на комаду хартије: Ја верујем да ће доцнији нараштаји разумети наше страсти, можда ће се дивити нашој својеглавој упорности и самовољном подношењу мука. Ипак, да ли ће сви нови Срби одобравати наш предсмртни пркос и презирање непријатеља у самоодрицању ради општег добра.’

Фото: С. Гарић

Ето о чему је мислио тада двадесетчетворогодишњи младић, начетога здравља, иначе крхког тјелесног састава, пошто је прешао Албанију – о новим Србима и њиховом односу према албанској и крфској Голготи; према плавој гробници. Наравно, ту је – слути се – и однос нових Срба према Бојићевој поезији. Ето по чему је Бојић самосвојан пјесник и филозоф и по чему је његова сумња величанствена. Он не сумња у то да ли себе треба жртвовати за отаџбину, али сумња у свој статус код нових Срба.

Фото: С. Гарић

Такво питање је могао себи поставити само неко ко је имао изграђен однос према историји, ко је имао истанчано осјећање и визију историје и као свијести о прошлости, и као свијести о будућности. Тако је могао мислити не само дубок пјесник, већ и дубок човјек, мислилац.

Фото: (Желидраг Никчевић) С. Гарић

Милутина Бојића видимо као пјесника модерне који наставља традицију Војислава Илића, Милана Ракића и, нарочито, Јована Дучића; који поштује форму, стих и строфу у њиховој строгости и елеганцији пјевајући највећма у једанаестерцу и дванаестерцу, али који је створио свој особени пјеснички лик и глас, проширивши сензибилитет српског пјесништва. Он је у „Плавој гробници“ мајсторски и естетски веома функционално сјединио ритмичко-мелодијску традицију Војислава Илића и Јована Дучића. Бојић је битно помјерио тадашњи сензиблитет српске лирике и на плану патриотског пјесништва. Такође, нагонско и еротско код Бојића долазе до много пунијег израза, по чему је он претеча цијелог једног моћног тока у српском пјесништву који ће у Бојићу налазити извор и охрабрење.“

Фото: С. Гарић

Тагови: Андрићев институт, Јован Делић, Милутин Бојић