АНДРИЋГРАД: Петровићу и Ногу данас уручење ,,Велике награде Иво Андрић“

У Андрићевом институту у Андрићграду у недјељу, 27. јануара биће уручена „Велика награда Иво Андрић“ овогодишњим лауреатима – Горану Петровићу и Рајку Петрову Ноги.

Награде ће бити уручене у 12.00 часова.

Петровић је добитник „Велике награде Иво Андрић“ за животно дјело, а Ного за најбољу књигу у 2018. години за пјесничко дјело „Сонет и смрт“, у издању Српске књижевне задруге у Београду.

Горан Петровић је објавио књигу кратке прозе „Савети за лакши живот“, која је носила хуморну жанровску ознаку „роман уз кафу“, четири романа – „Атлас описан небом“, „Опсада цркве Светог Спаса“, „Ситничарница ‘Код срећне руке’, „Испод таванице која се љуспа“, три књиге прича – „Острво и околне приче“, „Ближњи“ и „Разлике“, као и три књиге изабраних прича – „Све што знам о времену“, „Породичне сторије“ и „Унутрашње двориште“, књигу записа „Претраживач“ и двије књиге драмских текстова – „Скела“ и „Матица“.

Његове књиге до сада су објављене у 119 издања, од чега 67 на српском језику, а 52 у преводима на руски, шпански, француски, немачки, италијански, бугарски, енглески, пољски, словеначки, македонски, украјински, холандски и персијски /фарси/ језик.

Оваква рецепција је импознатна и не може бити случајна, поготово рецепција на страним језицима. Тако је роман „Атлас описан небом“ доживио по четири издања на руском и шпанском језику, по једно на бугарском, енглеском, француском и фарси језику, док је роман „Опсада цркве Светог Спаса“, који је постао култно дјело одмах по објављивању, доживио 17. издања на српском језику, три издања на руском, по једно издање на француском, шпанском и македонском језику.

Роман „Ситничарница ‘Код срећне руке'“ доживио је 26 издања на српском, два на руском, пет на шпанском, два на француском, три на њемачком, два на бугарском, по једно на италијанском, пољском, словеначком, македонском и холандском језику, док је роман „Испод таванице која се љуспа“ имао по два издања на француском и шпанском, а по једно на руском, бугарском и њемачком језику.

Ових неколико библиографских података убједљиво и недвосмислено потврђује да је Горан Петровић данас свјетски писац и да припада свјетској књижевности. „Велика награда Иво Андрић“ јавно промовише Горана Петровића као планетарну књижевну чињеницу, наводи се у образложењу одлуке жирија за додјелу ове награде у чијем саставу су били чланови Мухарем Баздуљ и Желидраг Никчевић и предсједник Јован Делић.

Два досад најзначајнија Петровићева романа – „Опсада цркве Светог Спаса“ и „Ситничарница ‘Код срећне руке’ – најизразитије потврђују спој најфинијег приповиједања у знаку савремене фантастике, на трагу оног пута приповиједања који су развили Борхес, Киш и Павић, и националне историјске тематике.

У првом случају ријеч је о опсади цркве која је симбол државности и вјерске утемељености српског народа – о опсади Жиче – али и о опсади источнохришћанске цивилизације која се понавља и вјечно враћа кроз историју, те о драматичним односима унутар те саме цивилизације.

У „Ситничарници ‘Код срећне руке'“, приповиједајући о роману, књизи, библиотеци и читаоцу, успоставља се на крајње неочекиван и чудесан начин слика епохе, односно српског историјског искуства у 20. вијеку, које је такође својеврсно искуство опсаде. Роман исплетен од финих нити фикције и фантастике постаје роман који успоставља слику епохе, односно 20. вијека.

Жири је оцијенио да је Горан Петровић, попут Ива Андрића, приповиједајући о своме свијету и његовој ближој и даљој историји, постао писац који прича универзалне приче, а те приче је свијет прихватио и препознао као прилог свјетској књижевној баштини.

У образложењу одлуке жирија да „Велика награда Иво Андрић“ за најбољу књигу за 2018. годину буде додијељена Рајку Петрову Ногу за пјесничко дјело „Сонет и смрт“ наводи се да је аутор већ збирком „Безакоње“ /1977/ озаконио сонет као своју омиљену, строгу пјесничку форму, у којој је досад испјевао више од стотину пјесама, надмашивши тиме број сонета, по Ноговом осјећању ненадмашног, Стевана Раичковића.

„Зато данас изгледа не само природно, већ и неминовно што се овај пјесник и критичко-теоријски позабавио сонетом, одабравши за свој магистарски рад, урађен и одбрањен на Филолошком факултету у Београду, тему ‘Сонети и поеме’ Скендера Куленовића, и што ће се помно бавити пјесништвом Алексе Шантића и Јована Дучића. Шантић, Дучић, Куленовић, Раичковић, па и Бранко Миљковић – то је Ногов избор из традиције по сродности и сонету“, истиче се у образложењу награде.

Жири је оцијенио да је од почетка свог пјевања Ного окренут теми смрти, па пјесникове очи – као и очи Јована Дучића, који је за Ногу лирска парадигма српскога пјесништва – истовремено „на оба света гледају“.

Већ је „Безакоњем“ Ного озаконио везу између смрти и сонета – Смрт је код куће у сонету, Смрт кротко пева из сонета – наговијестивши тиме готово завјетну књигу „Сонет и смрт“, која ће доћи више од три деценије касније.

Ногово пјевање о смрти није папирнато ни књишко, већ из њега бије егзистенцијална зимомора и рано искуство непосредног сусретања дјетета са смрћу: рано смрзавање у сњежном намету, мајчина, па брзо за њом и очева смрт, сиротовање по сиротиштима, смрт анонимног сиротана у кревету број девет у соби број десет.

Отуда тема разореног дома, посјечене шуме, мотив падања снијега као бијелог, самртног покрова по свакоме и свему своме. Отуда, како написа Иван В. Лалић, најлирскија српска молитва „Нек пада снијег Господе“. Тема смрти обиљежила је и новију Ногову поезију. Пјесник је ходајући кенотаф, мајчин гроб којег нема, у „Недреманом оку“, у којем је опјеван и невесињски иконостас погинулих јединаца, оцијенио је жири за додјелу награде.

Пјесничка књига „Сонет и смрт“ компонована је као строг лирски триптих, са уводном и изводном аутопоетичком пјесмом са лијевим и десним крилом од по дванаест, односно тринаест, и са средишњим дијелом од седам сонета. Изразито је симболичко сугестивно значење бројева седам, дванаест, тринаест и 33. Средишњи дио чини седам потресних сонета о керуши, то је најбоље што је код нас, и не само код нас, испјевано на тему смрти једне животиње, сматра жири.

Ногови сонети су раскошно разноврсни, са пуно свјетлости унесене у смрт и гроб и са већ његовим познатим спојем тужбалице и успаванке. Програмским и досљедним спојем сонета и смрти Ного је обиљежио историју сонета, претворивши изворно строгу љубавну пјесму о драгој, а касније и о мртвој драгој, у пјесму о смрти. Тај нови спој смрти и сонета је пребогат и предрагоцјен, остварен у врхунској пјесничкој књизи.

Са 25 књига поезије, са двије-три књиге есеја, са двјема прозним књигама сјећања и дневничке прозе, са издањем „Дела“ Рајка Петрова Ноге у пет и „Изабраних дела“ у седам књига, којима ће се ускоро придружити и осма – „Мождани удар“, Рајко Петров Ного је данас у најужем кругу највећих живих српских пјесника, оцијенио је жири.

Андрићев институт у Андрићграду је „Велику награду Иво Андрић“ установио 2015. године. Награда се састоји од Повеље и новчаног износа, а додјељује се у двије категорије – за укупно књижевно стваралаштво и за најбоље дјело објављено у протеклој години.

Награда за укупно књижевно стваралаштво „Иво Андрић“ и за дјело „Три поеме“ 2016. године додијељена је Матији Бећковићу, док је најбољи роман у 2015, према мишљењу жирија, „Осама“ Владимира Кецмановића.

Наредне, 2017. године награду су добили Душан Ковачевић и руски писац Захар Прилепин. Ковачевићу је награда додијељена за укупно књижевно стваралаштво и за драмско дјело „Хипноза једне љубави“, а Прилепину за роман „Обитељ“ и књигу приповједака „Седам живота“.

Прошлогодишњи лауреати били су музичар и пјесник Борисав Бора Ђорђевић и кинески писац Ју Хуа.

Ђорђевић је награду добио за најбоље дјело објављено у Републици Српској и Србији у 2017. за књигу поезије „Пусто острво“, а Хуа за животно дјело за прошлу годину за његово цјелокупно прозно стваралаштво, поводом објављивања превода његова три романа код издавачке куће „Геополитика“ у Београду.

Андрићев институт у Андрићграду, на чијем челу је прослављени свјетски редитељ Емир Кустурица, јединствена је установа културе, науке и образовања, која својим радом обједињује настојања Србије и Републике Српске да у тим областима остваре значајне резултате.

Институт има четири одјељења – за књижевност, језик, историју и Одјељење филм и медија.