Постоје људи који осим талента, памети и стида имају све. Ако знамо да такви постоје, онда не треба да нас чуди када ти људи послуже као оружје паметнијих од себе. Једна од таквих је и Флоренс Лазар, самозвана редитељка документарних филмова из Француске. О томе колика је уметница у питању говори и чињеница да она дозвољава загребачком „Јутарњем листу“ да њен нови филм „Камен“ назива „арт производом“. Дакле, још један од представника сувенирске уметности намењене онима који о уметности не знају ништа, о политици још мање, али ће ово „дело“ гледати не би ли испало да се разумеју и у једно и у друго.
Сама Флоренс Лазар је скоро у тексту „Јутарњег листа“ рекла како је Андрићград лажно место направљено на локацији на којој је вршен геноцид. Изјавила је да је њу на стварање горепоменутог филма навео и један њен доживљај. У питању је сусрет са човеком који је градио Андрићград обучен у мајицу са српским грбом. Из овога је редакција портала „Јутарњи лист“ који слави ову „уметницу“, а вероватно заједно са њом, закључила како је Андрићград место на којем је „вршен геноцид“, на којем је „све лажно“ и место које „има националистичке и идеолошке конотације“ – закључак до којег је дошла видевши тамо скулптуре Андрића, Тесле и Његоша.
Зашто Флоренс Лазар и они који подржавају њено залагање, можда боље речено – они који су је наговорили да ово говори и чини, нису још неки пут дошли у Андрићград, па би их на улазу дочекала загрљена браћа Соколовићи чији је загрљај ултимативни чин помирења и показатељ намере какву пре Кустурице овде скоро нико није тако отворено показао, а то је намера за измирењем?
Одсуство памети, а претерана жеља за наставком политике заваде која је на овим просторима одавно започета, морала је довести у питање и Андрићград као један од ретких, а можда и једини јасан чин помирења завађених страна и као једино место на којем Дрина тече право, јер су намере његовог творца биле довољно мирољубиве да су чак исправиле и вазда криву Дрину. Очигледно је да је Андрићград кост у грлу оних који би овај простор додатно свађали, јер од помирења нема финансијске добити, барем тако размишљају моћници, па је помирење убица економије.
Наравно, овакви „уметници“, који дозвољавају себи да и сами постану инсталација уметника завађања, игноришу не само споменик браћи Соколовићима, не само Анрићград и његову симболику, како архитектонску, тако и сваку другу, не само Андрића, већ и текстове попут онога који је 2014. године написао Билал Мемишевић, иначе вођа Исламске заједнице у Вишеграду, који одговорно тврди, а уз своју реч је приложио и доказе, како на простору данашњег Андрићграда није било геноцида оповргнувши тако преко „Политике“ наводе „Гардијана“ и „Интернешенел бизнис тајма“. Знајући „уметнике“ попут Флоренс Лазар који не презају ни од чега зарад маркетинга, можемо је схватити, јер је увек боље бранити „Гардијан“ него „Политику“ пошто јој на тај начин неко из „Гардијана“ може посветити неки бедни пасус на последњој страни.
Међутим, када моћници жељни крви и њихови пси рата неку територију натерају на рат, онда је једна од последица и то да се сваки кутак те земље сматра местом вршења злочина, и то само над онима који су тим моћницима у датом тренутку дражи ни због чега другог него из пуке користи. Да ли ико при здравој памети икада може мислити да је сваки педаљ ове несрећне земље заливен крвљу? Можемо ли онда, по аналогији ових плиткоума, тврдити и да је сваки метар Америке окупан крвљу Индијанаца? Тамерлан и његова војска су освајали пола света, али не можемо рећи да је у сваком месту убијен понеки староседелац. Наиван приступ историји и сталне фразе лаика никада нису донеле ништа добро, па чак ни онима које бране.
Они који говоре о ревизији историје су они који њу најчешће и фалсификују. Фалсификовање историје, као што је ово о којем је реч у датом тексту, не чини ништа друго до тога да зауставља живот на овој територији док се једна страна не освети. Као што знамо, а историја нас је научила на тежи начин, свака освета доводи до неке следеће и до вишка проливене крви.
Знамо да фалсификат-уметник не може стварати ништа друго него фалсификате историје, али не сме то чинити свесно, јер тај фалсификат директно утиче, као у овом случају, на суживот двеју страна на лако запаљивом простору. Фалсификована историја је као фалсификована новчаница – послужиће у тренутку за нечију обману и куповину нечега до чега нисмо могли доћи радом, али ће свакако откривањем чињеница полиција закуцати на врата онога ко ју је фалсификовао и искористио.
Гледање кроз објектив камере Флоренс Лазар не може представљати ништа друго него подстицај на неко будуће гледање кроз нишан на комшију иноверца.
Како је уметност сурова према будалаштини, антиуметности и идеологији, па самим тим не трпи одсуство талента, онда такви „уметници“ своја (не)дела морају пласирати нападајући њима оне који су у уметности доказани. Ако већ нема квалитета, може да има публицитета (не)дело које су створили.
Да не пишем о томе како је ова „уметница“ снимала и сведочења запослених у Андрићграду не напоменувши им да ће снимак постати део филма, што је њена законска, али и људска обавеза, па је онда те људе приказала као саучеснике злочинаца и настављача политике која је довела до прогона и злочина.
Флоренс Лазар заборавља на одговорност свог рада, али не заборавља да пласира лажи о великим уметницима попут Емира Кустурице, дакле о нечему што она није и што никада не може достићи „стварајући“ своја мала (не)дела на рушевинама велике лажи.
У једном се са овом „уметницом“ слажем, а то је да Емир Кустурица има везе са једним врло озбиљним злочином у којем бих му увек био саучесник. Ради се о злочину против некултуре, нечовештва и насиља који је изведен најразорнијим оружјем икада направљеним – културом!
На нама осталима, искључујући Флоренс Лазар, остаје да се надамо да ћемо тада, уз Кустурицу, бити осуђени за овај удружени злочиначки подухват – једини који за крајњи циљ има и помирење некада зараћених страна.