ПРАВОСЛАВНИ АПОСТОЛ

Бунтовник, коцкар, епилептичар, хуманиста, филозоф – све то карактерише приватни и професионални живот овог књижевника, који је дубоко улазио у људску психу.

Толико дубоко да неки психијатри и данас сматрају како пацијентима не треба давати да читају Достојевског ако су склони депресији.

Достојевски се коцкао, живио у немаштини, био у прогонству и три пута се женио.

Када је ријеч о Фјодору Михајловичу Достојевском, многи уз одредницу „књижевни геније“ додају и „апостол православног реализма“, књижевник који је „љепотом спасавао свијет“.

ПРОФЕСИОНАЛАЦ У ВЈЕЧИТИМ ДУГОВИМА

Достојевски је рођен у Москви. Похађао је војноинжењеријску академију, али је због учешћа у раду утопијско-социјалистичког круга осуђен 1849. године на смрт вјешањем.

Међутим, помилован је пред саму егзекуцију на стратишту и послат у Сибир у прогонство дуго осам година, гдје је доживио идеолошки преображај.
По повратку са робије објављује „Записе из мртвог дома“.

Достојевски се коцка и почиње да пише у временској стисци како би зарадио новац и отплатио дугове. Братова смрт и преузимање бриге за његову многобројну породицу још више отежавају ионако тежак живот писца.

Он је писац егзистенцијалних тема, а распон његових јунака креће се од узвишених ликова до најнижих карактера.

У својим највећи дјелима: „Злочин и казна“, „Идиот“, „Браћа Карамазови“, „Понижени и увријеђени“… Достојевски се бави управо таквим темама.

Он је био један од првих професионалних књижевника – за своја дјела добијао је плату. За разлику од других руских колега, живио је искључиво од својих дјела.

ЈАЧИ ОД ЕПИЛЕПСИЈЕ

У својој самокритичности, жалећи се на слабију зараду, једном се пожалио да зарађује мање од Тургењева: „Ја добро знам да пишем горе од Тургењева, али, ипак, не толико горе“.

Током година, како се епилепсија развијала, почео је да заборавља, чак и сопствене романе. Једном приликом, његова супруга Ана Сњиткина препричавала му је радњу „Понижених и увријеђених“.

Достојевски је признао да „нема појма о чему она говори“. Међутим, врло је брзо обећао да ће „роман прочитати чим ухвати времена“.

Притиснут дуговима, радио је брзо и много, али су рокови били кратки.

Једном су му пријатељи писци понудили да свако од њих напише по једно поглавље „Злочина и казне“, а да он на крају само све усклади. Међутим, Достојевски је одговорио да никад не би властитим именом потписао туђи рад.

ВЕЛИКА САХРАНА ПРЕТВОРЕНА У ДЕМОНСТРАЦИЈЕ

Његов хришћански православни поглед на свијет најбоље карактерише инцидент у којем је пијани човјек насрнуо на њега нанијевши му лакше повреде, писац је одмах затражио да преступник буде пуштен на слободу јер му опрашта.

Будући да је цијела ствар због публицитета ипак дошла до суда, нападач је осуђен да плати писцу 16 рубаља, које му је Достојевски вратио одмах након суђења.

Након дуге и тешке болести, Достојевски је умро 1881. године од посљедица крварења изазваног епилептичним нападом.

Према тадашњим извјештајима полиције, на посљедњи испраћај дошло је 100.000 људи, махом студената, а погреб се на крају претворио у демонстрације против царског система.

Од десетина његових дјела према којима су снимљени филмови, „Идиот“ је екранизован највише пута.