Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА КРАЈЊЕМ СЕВЕРУ РУСИЈЕ: Поларна светла Северодвинска и репер који – гради атомске подморнице!

Крајем јануара Северодвинск је окован ледом! Упоредити то са снегом и ледом, са хладоћом на нашим географским просторима је немогуће, овде је то страшна поларна хладноћа  која руке, кад скинете рукавице леди за десет секунди и после тога осећате како вас све боли. Снег је по улицама, тротоарима, крововима аутомобила, по прозорима, дрвећу, језива хладноћа овде избија из сваког пролаза, улицама дува северац који леди крв у венама. То је претећа хладноћа са којом нема шале, ненавикнути на те услове не могу напољу да издрже ни десетак минута.

Температура и није много испод нуле, у јутарњим сатима до минус 30-так степени, али је због велике влаге у ваздуху и ветра који понекад дува са севера осећај као да је минус 40 или више. Стакла на прозорима аутомобила су залеђена током целог дана, Александар Кавунов из Северодвинска који ме вози по граду каже да је тако већ недељама, заборавио је кад је последњи пут температура ишла преко нуле, можда у октобру…

На крају града је Бело море. Уствари, тренутно мора и нема, сада је то само непрекидна белина која се пружа све док око види и која се на крају спаја са белином неба. Шетали смо Белим морем, испод је ваљда 70, 80 центиметара или читав метар леда, а неколико пута прошли су риболовци на моторним санкама и продужили према пучини да тамо пробију лед и пецају рибу. Кажу да је то задовољство неописиво. Залеђена је и река Северна Двина која се у сред града улива у Бело море, мостови преко речних рукаваца шест месеци су овде непотребни јер их мештани заобилазе и с једног краја у други прелазе преко леда.

Дневно светло овде се појави тек око девет ујутру, а сунце на хоризонту иза десет. Мрак је већ одмах после четири поподне, а на улицама и нема током дана тако много људи, више их је у аутомобилима који повремено направе гужву на пространим булеварима, има и деце која се поподне враћају кући из школе па неће да иду рашчишћеним улицама него газе снег до колена поред тротоара и кроз паркове.

Мој друг Александар, Рус од безмало два метра, носи неку шарену дечју јакну која и није нешто нарочито дебела, а нисам приметио да је и по највећој хладноћи закопчава, нити је који пут ставио капу на главу…

-Навикне се човек- каже.

Његов отац је дошао у Северодвинск из Луганска, мајка из Костроме, па је Александар рођен на северу и имао је времена да се навикне на зиме. Каже да је као дете често ишао у Луганск и одушевљено додаје да тамо има и куршака и јабука, а да у Северодвинску има само шаргарепе, кромпира, нема крушака, али зато има црвене рибе и лети печурака.

Артур Гаджијев, архитекта, и његова супруга Јулија живе у новом делу града, у зградама новије градње. Увече, док је напољу минус 20 или 30 степени, и хладоћа реже као ножем, њихових двоје млађе деце шетају по стану лагано обучени, њих двоје су у кратким рукавима, а најстарији син око девет увече сам дође са часова програмирања, не превише топло обучен, једино му се мало образи зарумене.

И њихови су родитељи дошли на север Русије из других крајева, Артуров отац је из Азербејџана, њих двоје купили су стан користећи матерински додатак од 7.000 евра који је добила Јулија за друго дете, и Севмаш у коме раде по посебном програму за младе стручњаке помаже им у отплати рата, па већ размишљају да стан од 56 квадрата замене за већи.

-Деца имају стално неке активности, и зими наравно, иду на фудбал, у базен, на брејк денс, ишли смо и у Крим на летовање, фабрика нам је платила 80 посто трошкова за карте и боравак а тамо смо били у центру за рехабилитацију Севмаша, навикли смо, нама је живот овде сасвим у реду, ако хоћете да питате, не жалимо што нисмо негде на југу или у неком великом граду – кажу Артур и Јулија.

И будућност своје деце њих двоје виде у Северодвинску, најстарији син који је пети разред  већ машта да буде програмер и да ради у фирми у којој раде и његови родитељи.

Артур и Јулија преуредили су стан, он је укусно намештен, са доста елемената савремене архитектуре, и обоје кажу да просто не обраћају пажњу на сурове временске услове него се труде да живе по своме.

И на минус 30 степени, када дрво пуца од мраза, када се леди дах, у вечерњим сатима, Северодвинск живи пуном паром. Један од центара тог живота је и „Ленком“, најкраће преведено дом културе под патронатом Севмаша. Прексиноћ, дом је врвео од деце, старијих, пуном паром у припреми је била приреднба поводом неке важне годишњице, у другим салама деца су вежбала једни балет, други степовање, трећи да певају…

Те вечери упознао сам у „Ленком“- и песника Виктора Николајевича Сурокина који током дана ради у Севмашу где је један од координатора, одговаран, замислите, за посебне атомске подморнице „Гепард“, а поподне пише песме, за децу, за старије, о љубави, бродовима, подморницама, Севмаш-у, женама које чекају своје морнаре да се врате са мора… После смо слушали његову песму „Чајка“ о девојкама, женама, које своје морнаре чекају на бреговима Белог мора, и, било је у њој пуно туге,  у гласу Татјане, жене која је песму певала много тајновитости и сете Белог мора и севера.

Виктор Николајевич сем песама, писања и компоновања, бави се и репом, а његова реперска песма о момцима који раде у Севмашу звучи реперски до краја. Ракао сам му да сам у Северодвинску све очекивао, али да ћу наћи градитеља атомских подморница који репује – то нисам.

-Ово је град талнетованих људи. И за подморнице је потребан таленат као и за писање песама, за свирање, играње… Овде су дошли људи са разних крајева Русије, свако је донео део своје културе, те културе у традиције овде су се помешали и добили смо нешто посебо, али, занимљиво, несвакидашње, вредно – каже Виктор.

Кад сам га питао откуд то да у Северодвинску тајном, затвореном граду – репује, одговор је био кратак:

-Па, тражили су ми неки момци са којима се дружим да направим такву песму!

На улазу код зграде у којој живе Гаджијеви стоји графиг „Осмехујте се људи“, неки стамбени блокови около пуни су шарених боја, мало даље су сиве зграде које овде зову „стаљинке“, „хрушковке“ или „брежњевке“ у зависности од времена када су грађене, около су пространи паркови, истина залеђени, широки булевари између, мало даље су велики тржни центри, велике савремене болнице, вртићи, школе, и све то одаје утисак правог европског града. Да није поларне хладноће, дугих мрачних ноћи, снежне белине, Северодвинск се ни по чему не би разликовао од било ког другог европског града. Разлика је једино у томе што је Северодвинск толико млад град да уопште нема старо, историјско језгро. Има у граду, ка периферији, и породичних кућа, а још у неким улицама стоје дрвене куће грађене у традицији севера, са лепо изрезбареним прозорима офарбаним у различте боје.

Стан уваженог господина Николаја Васиљевича Кирејчева, намештен у строго совјетском стилу, у згради дебелих зидова, гледа право на саборну цркву скоро подигнуту у новом делу Северодвинска. Николај, који је једна од легенди Северодвинска, има 92 године али је и даље на ногама и са поносом излази да нас дочека пред зградом, само у белој кошуљи и машни, а сако, на коме у десетине одликовања и медаља за разне јубилеје обуче тек кад се врати у претопли стан.

Николај је руски рекордер, то је сигурно, а вероватно и светски, по броју подморница које су под његовом контролом предате војсци на коришћење. Руководио је предајом 14 нуклеарних и две обичне, дизел електричне подморнице!

-Тешко је било кад смо предавали подморницу из пројекта 906, тактички број тај и тај… Крену тестови, и изненада се појави појачана радијација…  На крају, после два месеца, нађем, попустила тек једна цев на споју различитих врста метала и решимо то… Други пут, иде тест подморнице, ми на отвореном мору, и појави се проблем у реактору… Председник комисије каже – враћај се у базу, а ја пред њега на колена, кажем – дајте нам само мало времена. Нађемо шта је проблем, и кренемо у зону реактора да поправљамо, били смо унутра по пет минута, после смо за оправак пили шпирит, готово 100-процетнтни алкохол, и, ево ме, дочекао 90 година и више, ништа ми није било – прича Николај.

Његова супруга Анастасија са којом је у браку 70 година служи нас док причамо, чајем, кексом, колачима. Николај претреса успомене,… Једино нема слика на којима се виде подморнице, оне су још у тајним архивима. Сећа се и последње подморнице коју је предао Флоти…

-Ко зна где су данас моје подморнице, којим морима плове, а сваке се сећам. Кад дођу у Севмаш, на вез, позову ме и ја одем да их видим, а онда крену сећања, нама, градитељима, оне су као деца, бринемо за њих, да им се шта не деси – каже Николај.

Северодвинск је град атомских подморнца и град Северне флоте. Њихове су сидбине повезане. На крају града, на обали Белог мора је камен, тужно сећање на трагедију „Курска“ из августа 2000. године. „Курск“ је направљен у Северодвинску, неки од страдалих морнара су из Северодвинска, на камену је порука да су и подморница и морнари погинули приликом испуњавања – војничког дуга!

Мало даље је споменик посвећен 103 руских морнара који су за време Другог светског рата са Карелског фронта довезени у болницу у Северодвинску и ту су подлегли повредама, и та два споменика упућују на нераскидиву везу мора, бродова, подморница, морнара и овог града која траје и у животу и у смрти.

-Парадоксално звучи, али, само на први поглед, Северодвинск је најзаслужнији град за то да на планети Земљи влада мир. Замисли шта би се десило да није Северодвинска, ових људи и подморница које они праве. Нема већег фактора мира него атомских подморница из Севмаша. Оне су веома заслужне за светску равнотежу. Јесте парадокс, они праве страшне ствари које могу да сатру пола планете, али, ово је анђеоски град  – теза је коју ми је јуче у Северодвинску изнео мој руски приајтељ Дмитриј Карабчуков, са којим путујем по северу.

Градитељи атомских „гепарда“, „ајкула“, „бореја“ и „јасена“, технолошких чуда, становнии Северодвинска, су невероватни људи. Можете их срести у продавнци, тржном центру, на улици града, у концертној сали „Ленкома“, са децом како се враћају из школе… Обични, срдачни, људи… Тихи, невидљиви, обични, концентрисани на свој посао и обавезе, добри родитељи. За свој посао кажу да је то тек – посао, и сем тога – испуњавање дуга према својој домовини.

Барем пола ноћи у Северодвинску провео сам гледајући кроз прозор, да не пропустим поларно светло ако се појави. У граду су ми рекли да је за то потребно да се споје три услова – ведро небо, изузетно хладна ноћ, ваљда минус 30 и – срећа. Два услова су се поклопила, трећи изгледа није.

Како ли су лепа поларна светла Северодвинска?