БЕОГРАД: Објављена имена лауреата „Велике награде Иво Андрић”

На прес конференцији одржаној у Медија центру у Београду данас су објављена имена овогодишњих лауреата „Великe наградe Иво Андрић”. „Велика награда Иво Андрић” за животно дјело додјељује се српском прозном писцу Горану Петровићу,  а „Велика награда Иво Андрић” за најбољу књигу за 2018. годину додјељује се Рајку Петрову Ногу за пјесничко дјело Сонет и смрт у издању Српске књижевне задруге у Београду.

„Велика награда Иво Андрић” за животно дјело за 2018. годину додјељује се српском прозном писцу Горану Петровићу за његово цјелокупно прозно стваралаштво које је доживјело изузетну рецепцију у земљи и свијету.

Горан Петровић је објавио књигу кратке прозе Савети за лакши живот, која је носила хуморну жанровску ознаку „роман уз кафу”, четири романа: Атлас описан небом, Опсада цркве Светог Спаса, Ситничарница „Код срећне руке”, Испод таванице која се љуспа, три књиге прича: Острво и околне приче, Ближњи и Разлике, три књиге изабраних прича: Све што знам о времену, Породичне сторије и Унутрашње двориште, књигу записа Претраживач и двије књиге драмских текстова: Скела и Матица.

Књиге Горана Петровићa до сада су објављене у сто деветнаест издања, од чега шездесет седам на српском језику, а педесет два у преводима на руски, шпански, француски, немачки, италијански, бугарски, енглески, пољски, словеначки, македонски, украјински, холандски и персијски (фарси) језик. Оваква рецепција је импознатна и не може бити случајна, поготово рецепција на страним језицима. Тако је роман Атлас описан небом доживио по четири издања на руском и шпанском језику, по једно на бугарском, енглеском, француском и фарси језику; роман Опсада цркве Светог Спаса, који је постао култно дјело одмах по објављивању, доживио је седамнаест издања на српском језику, три издања на руском, по једно издање на француском, шпанском и македонском језику; роман Ситничарница „Код срећне руке“, чак двадесет шест издања на српском, два издања на руском, пет издања на шпанском, два на француском, три на немачком, два на бугарском, по једно на италијанском, пољском, словеначком, македонском и холандском језику; Испод таванице која се љуспа по два издања на француском и шпанском, а по једно на руском, бугарском и немачком  језику.

Ових неколико библиографских података убједљиво и недвосмислено потврђује да је Горан Петровић данас свјетски писац и да припада свјетској књижевности. „Велика награда Иво Андрић” јавно промовише Горана Петровића као планетарну књижевну чињеницу.

Два досад најзначајнија Петровићева романа – Опсада цркве Светог Спаса и Ситничарница „Код срећне руке” – најизразитије потврђују спој најфинијег приповиједања у знаку савремене фантастике, на трагу оног пута приповиједања који су развили Борхес, Киш и Павић, и националне историјске тематике. У првом случају ријеч је о опсади цркве која је симбол државности и вјерске утемељености српског народа – о опсади Жиче – али и о опсади источнохришћанске цивилизације која се понавља и вјечно враћа кроз историју; о драматичним односима унутар те саме цивилизације. Петровић је показао смисао за спајањем фолклорне, усмене, са српском средњовјековном традицијом, а обију са савременим свјетским прозним приповиједним достигнућима. У Ситничарници „Код срећне руке” се – приповиједајући о роману, књизи, библиотеци и читаоцу – успоставља на крање неочекиван и чудесан начин слика епохе, односно српског историјског искуства у XX стољећу, које је такође својеврсно искуство опсаде. Роман исплетен од финих нити фикције и фантастике постаје роман који успоставља слику епохе, односно XX вијека.

Горан Петровић је, попут Ива Андрића, приповиједајући о своме свијету и његовој ближој и даљој историји, постао писац који прича универзалне приче, а те приче је свијет прихватио и препознао као прилог свјетској књижевној баштини.

 

„Велика награда Иво Андрић” за најбољу књигу за 2018. годину додјељује се Рајку Петрову Ногу за пјесничко дјело Сонет и смрт у издању Српске књижевне задруге у Београду.

Ного је већ збирком Безакоње (1977) озаконио сонет као своју омиљену, строгу пјесничку форму, у којој је досад испјевао преко стотину пјесама, надмашивши тиме број сонета, по Ноговом осјећању ненадмашног, Стевана Раичковића. Зато данас изгледа не само природно, већ и неминовно што се овај пјесник и критичко-теоријски позабавио сонетом, одабравши за свој магистарски рад, урађен и одбрањен на Филолошком факултету у Београду, тему Сонети и поеме Скендера Куленовића, и што ће се помно бавити пјесништвом Алексе Шантића и Јована Дучића. Шантић, Дучић, Куленовић, Раичковић, па и Бранко Миљковић – то је Ногов избор из традиције по сродности и сонету.

Од почетка свога пјевања Ного је окренут теми смрти, па пјесникове очи – као и очи Јована Дучића, који је за Нога лирска парадигма српскога пјесништва – истовремено „на оба света гледају”. Отуда и стих Зрелост је смрт која спава, или овај који слути блискост између дјетета и смрти: Непробуђени у дјетету чамују пипци смрти. Већ је Безакоњем Ного озаконио везу између смрти и сонета – Смрт је код куће у сонету; Смрт кротко пева из сонета – наговијестивши тиме готово завјетну књигу Сонет и смрт, која ће доћи преко три деценије касније.

Ногово пјевање о смрти није папирнато ни књишко, већ из њега бије егзистенцијална зимомора и рано искуство непосредног сусретања дјетета са смрћу: рано смрзавање у снијежном намету, мајчина, па брзо за њом и очева смрт, сиротовање по сиротиштима, смрт анонимног сиротана у кревету број девет у соби број десет. Отуда тема разореног дома, посјечене шуме, мотив падања снијега као бијелог, самртног покрова по свакоме и свему своме. Отуда – како написа Иван В. Лалић – најлирскија српска молитва „Нек пада снијег Господе”. Тема смрти обиљежила је и новију Ногову поезију. Пјесник је ходајући кенотаф, мајчин гроб којег нема, у Недреманом оку, у којем је опјеван и невесињски иконостас погинулих јединаца. У лирском спјеву Не тикај у ме Ного пјева епитафе над средњовјековним стећцима, па пјевањем о смрти постаје и пјесник културе.

Пјесничка књига Сонет и смрт компонована је као строг лирски триптих, са уводном и изводном аутопоетичком пјесмом са лијевим и десним крилом од по дванаест, односно тринаест, и са средишњим дијелом од седам сонета. Изразито је симболичко сугестивно значење бројева седам, дванаест, тринаест и тридесет три. Средишњи дио чини седам потресних сонета о керуши; то је најбоље што је код нас, и не само код нас, испјевано на тему смрти једне животиње. Ногови сонети су раскошно разноврсни, са пуно свјетлости унесене у смрт и гроб и са већ познатим Ноговим спојем тужбалице и успаванке. Програмским и досљедним спојем сонета и смрти Ного је обиљежио историју сонета, претворивши изворно строгу љубавну пјесму о драгој, а касније и о мртвој драгој, у пјесму о смрти. Тај нови спој смрти и сонета је пребогат и предрагоцјен, остварен у врхунској пјесничкој књизи.

Са двадесет пет књига поезије, са двије-три књиге есеја, са двјема прозним књигама сјећања и дневничке прозе, са издањем Дела Рајка Петрова Нога у пет и Изабраних дела у седам књига, којима ће се ускоро придружити и осма – Мождани удар – Рајко Петров Ного је данас у најужем кругу највећих живих српских пјесника.

 

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА

Мухарем Баздуљ, члан

Желидраг Никчевић, члан

Јован Делић, предсједник