ДАНАС ЈЕ 234 ГОДИНЕ ОД СМРТИ ОРФЕЛИНА: Најзначајнији српски писац 18. вијека

Личност разнолике уметничке обдарености Захарија Стефановић Орфелин,  био је први наш књижевник тог доба који је схватио да се на народном језику може певати и тиме унео нови дух у српску  књижевност и у целокупни културни живот, слично идејама Гаврила Стефановића Венцловића.

Многа своја дела није потписивао чиме је доприносио бројним мистификацијама око свог живота и рада. Писао је родољубиву,  религиозну, мисаону и љубавну поезију на српском и руско-словенском језику, са изванредним познавањем метрике. Осим српског народног језика одлично је знао руски, латински, немачки и француски.

Прва биографија о њему штампана је још за његова живота, 1776. године у лексикону угарских писаца Елека Хоранија.

Рођен је 1726. у Вуковару у српској породици. Отац му се звао Јован. Име Захарија дато је по светом  пророку Захарију, оцу св. Јована Крститеља и значи „Божје сећање“. И његово презиме Орфелин чудно је, сматра се да је настало спајањем античких митолошких имена Орфеј и Лин, или је можда у значењу француске речи орпхелин што значи сироче, а ни презиме Стефановић није начињено према очевом имену.

Орфелинов блиски пријатељ Јован Рајић, поводом његове смрти записао је:     „1785, 19. јануара умре љубезни мој брат Захарија Орфелин в Новом Саде, в епископском мајуре пребедно.“

О Орфелину је у болести бринуо владика Јосиф Шакабента, бачки епископ, сестрић патријарха Арсенија Четвртог. Болесног Орфелина је из Беча довео  у Пакрац, а затим у Нови Сад. Обећао му је и новац за враћање дугова Јакобу Шмуцеру за бакарне илустрације за „Вечити календар“ и бакрорезну графику „Хрисотс пред богом оцем моли за спас грешника.“

Нажалост, владика који је тада био у немилости није могао  да испуни дато обећање (то је учинио нешто касније непосредно пред Орфелинову смрт) али му је на мајуру новосадских владика у Исјалову обезбедио негу.

Владика Јосиф Шакабента о смрти свог пријатеља записао је 19. јануарија 1785. године:

„Престависја раб Божији Захарија Орфелин рожденинем из Вуковара, цр. ( царскија) краљевскија Академија художеств членом, и погребсја в Новом Саде 2- га дне сего  текушчаго, при цркви свјатога Предтечи општиоим преводом. Ј. ( јереј) петар Петровић парох Н. Сад.“

Почетак Орфелиновог књижевног рада везује се за 1757. годину када је после седмогодишњег учитељског рада, написао сложеном метриком венац панегиричних песама „Поздрав Мојсеју Путнику“  у част новопостављеног бачког епископа. Књига је украшена портретима, вињетама, цртежима, а постоји и нотна белешка појединих песама.

Митрополит Павле Ненадовић прима га у службу као свог канцелара.   Орфелин у Сремске Карловце, доноси штампарску пресу и почиње рад на отискивању бакрорезних књижица и самосталних графичких листова. Одлази у Венецију и 1761. године у штапарији Димитрија Теодосија, Грка, који је имао ћирилична слова, штампа своју песму „Горестни плач“.

Ова песма важи као прво штампано песничко  дело код Срба, које ће тиме постати зачетник песничке  књижевности.

Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. када је изгорела и Народна библиотека,  изгорео је и једини примерак ове књижице.

Исту песму али под називом „Плач Сербији“ Орфелин је објавио 1762. и 1763. на  народном језику. Посебно ће у Венецији штампати књижицу песама у којој су се нашле: „Тренодиј“, „Сјетовање“, „Пјесн историческа,“ „Мелодија к пролећу,“ 1765. којом се и завршава његова песничка активност.

 

Славни моји цареви и вожди велики

 

У „Плачу Сербији“ присутно је осећање туге за прохујалом моћи и величином средњевековне српске државе:

„… Славни моји цареви и вожди велики,  с мојих храбри витези и сини толики. // Восток, запад, полуноћ бојали се мене, / славне, храбре Сербије, бивше тогда  једне.“

Орфелин ради у Теодосијевој штампарији као лектор и редактор, и објављује „Словенски буквар“ (1767), приређује и штампа уџбенике латинског језика и прве српске календаре (који нису сачувани ) као и много других књига.

Први и једини часопис на читавом словенском  југу „Славено-српски магазин“ објављује 1768. који по угледу на достигнућа европске просвећености, објављује поучне чланке, песму, први сонет у српској књижевности, епиграме, као и прегледе објављених књига, и прве рецензије у српској литератури.

„Магазин“ доноси Орфелинове разлоге за покретање овог часописа, значајног у области културно-националног усмерења. Нажалост без новца али и сарадника часопис је након тог првог броја престао да излази.

„Славено-српски магазин“ је уједно прва наша световна грађанско- просветитељска књига. Њен предговор има програмски карактер. У њему је Орфелин изнео основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе: да наука треба да служи потребама обичног човека, књижевности и филозофија да изађу из уског круга учених људи и да постану доступне свима.

 

Посвета Царици Катарини

 

Монографија, у два тома „Живот Петра Великог“, (1772), са посветом царици Катарини Великој, имала је улогу посредника између руског и српског народа. За ово дело Орфелин је користио обимну грађу из разних извора (дела Волтера и Ломоносова),  и њоме велича Петра Великог као просвећеног владара и реформатора. Раскошна опрема књиге, са бакрорезним картама, портретима и медаљама, представља до дана данашњих једно од графичких ремек-дела.

Ово дело је 1774. прештампано у Русији, а постоје подаци да се њоме користио и Пушкин. Као књижевно дело она се сматра почетком историјског романа код Срба.

Болестан од туберкулозе долази у Сремске Карловце, и израђује низ бакрорезних листова који су највећи домети српске графичке уметности. Постаје члан Академије бечког мајстора Јакоба Матијаса Шмуцера. Шмуцер је први бакрорезачки мајстор аустроугарске царевине. Затим бива примљен у новоосновану Академију слободних  уметности.

Илирска дворска канцеларија наручје од њега уџбеник краснописа,  „Словенску и влашку калиграфију“, који је отиснут (штампан) 1778. године и исте године добија награду од Марије Терезије. Марији Терезији  отворено пише о тешком положају српског народа у царевини, износи низ проблема као и предлога за њихово решавање.

Последња дела „Вечни калнедар“ и „Искусни подрумар“ штампа 1783. године. У то време  остаје без куће и имања, и живи у фрушкогорким манастирима. Иако болестан планира издавање Библије, немачко-латинског речника и разних других књига неопходних српском народу.

„Вечни календар“ по први пут код Срба доноси научна сазнања из природе, свемира, астрономије, климе, физике; затим поуке о чувању здравља, разне друге корисне савете, као и бакрорезне илустрације, а између осталих и цртеже кристала снега.

Календар објављује и једну од најуспелијих композиција, у бакрорезу „Стварање света.“

Књига „Икусни подрумар“ намењена виноградарима и састављена по угледу на немачке књиге овакве врсте. Ту Орфелин описује производњу вина у Срему, историју места у коме се гаје виногради и прави вино, даје савете о распознавању квалитета, укусу, уживању у винима.

Непосредно пред смрт пише своје последње дело „Молитву пред смрт.“

Започео је и књигу „Велики српски травник“ са око 500 биљака (уз сваку је написао и народни и латински назив). Поред сваке стоји и одредница „полза и употребленије“ са подацима о користи и лековитости. Оваква врста књиге са саветима које је он дао била је у то време непозната не само код нас већ и у Европи. Књига доноси низ значајних информација о времену и начину бербе биља, о сушењу, справљању лековитих напитака, са и без алкохола.

Српски архив за целокупно лекарство стотину година касније (1883) штампа ову књигу под називом „Лековито биље у Србији“,  др Саве Петровића.

Остала Орфелинова дела су  бакрорезно издање „Ортодокс омологије“ Петра Могиле (кратки катихизис са неколико стихова ), бакрорези „Свети Сава,“ „Стефан Немања“, „Кнез Лазар“, „Генерална карта сверуске имерије“, гравира Манастир Крушедол, бакрописи: „Наредбе синодске о клањању телу и крви Христовој“, „Кратка наука о седам тајни“, „Апостолско млеко“ (мали катихизиис на просто српком језику), „Буквар мали“, „Латински буквар“, „Латинска граматика“; најзначајније његове књиге: калиграфија и „Словенски буквар“ (први буквар за српску децу после дугогодишње употребе руских буквара Великог кијевског и Малог московског, написана на црквенословенском језику), „Нови словенски прописи“.

Орфелин је исцртао и ћирилична слова за четири начина писања: основно –школско, канцеларијско-декоративно, фрактурско и типографско.

Оваква личност, дакле човек новог доба, по занимању и опредељењу књижевник и књижар, филолог, уредник, рецензент, лексикограф, редактори коректор, бакрорезац, калиграф, теолог, преводилац, песник, издавач, гравер, историчар, природњак, ботаничар, виноградар – личност енцикопедијског знања – својим целокупним делом поставио је основе српске културе и никако не би смело да се дозволи да га се не сетимо бар о важним датумима значајним за националну самосвест.