НЕБОМ ОСИЈАНИ ПЕСНИК СРПСКЕ НАРОДНОСТИ: Сима Милутиновић Сарајлијa- 171 година од смрти

Србо Србовић, Симеун Милутинов, Чубро Чојковић Черногорац, Симеун Сиротан, Č.Č. Č Exautudus, најзлосретнији песник на свету… васпитач и учитељ, дипломата и чувар бостана, пекар и секретар, земљорадник и хајдук, преводилац и авантуриста, цариник и историограф… све то је Сима Милутиновић Сарајлија, кога су  почетком XIX сматрали највећим српским песником коме су се дивили велики Гете и други европски песници. Адам Мицкијевич је Сарајлијину поезију, а особито његову трагедију Милош Обилић поредио са Пушкиновим  Борисом Годуновим.

Његош је у овом свом учитељу и васпитачу видео „ небом осијаног пјесника српске народности“, а млади Бранко Радичевић поздравио га је у својој песми „ Пут“ стиховима „ Бог је теби гром у руке дао. / удри гују ал ` удари  врага/ Да му није међу нама трага….“

Српски ђаци у Будиму на Орловом брду, дванаест година после изласка „ Србијанке“ те српске Библије и Илијаде српске, крунисали су га  као највећег српског песника „ јеловим венцем са пшеничним класом“. Поворка српске омладине на челу са Сарајлијом кренула је из кафане „ Код златног јелена“ како би одала почаст песнику у коме се дух и милина пјенија пробудио у раном детињству, негде у десетој години којим е д ркаја живота напајао.

Његова биографија, донекле је налик авантуристичко – песничкој биографији његових ранијих песничких  предакака Захарије Орфелина и мистичног Кодера, чије су се животне путање распростирале широм земаљског шара..  

Сима Милутиновић  је рођен 3. октобра 1791. године у Сарајеву., у мешовитој националној средини.  У раном детињству бежећи од куге његова пордица се нашла на неком забитом месту у Босни где је од свог деде слушао песме о чојству и јунаштву.

Са 12 година постао је ђак клерикалне карловачке гимназије. У шеснаестој години дошао је у сукоб са школском управом због сатиричне песме у којој ружи митрополита Стефана Стратимировића, док истовремено слави устанак српске раје. И његов најбољи друг Димитрије Давидовић, написао је пасквилу против школских власти, тако да су обојица кажњена са по десет удараца штапом и избачени из гимназије. Из Карловаца одлази у Земун у цинцарску гимназију. Међутим, и ту га место дуго не држи те прелази у устаничку Србију 1808. и постаје писар Правитељствујушчег совјета.  По пропасти устанка прелази у Аустрију, одакле се у другом српском устанку поново враћа у Србију. Због сукоба са кнезом Милошем бежи у Бугарску у Видин где чува туђи бостан, пева и пише. Учествује и у борбама против Турака, када је ухапшен и тешко мучен у турском затвору.

Измучен пише „ у мени су задавили песника.“

Остао је у Србији после пропасти, као писар код ваљевског владике. Прикључио се борцима Другог српског устанка у Мачви, уз војводу Симу Ненадовића, који је на његове очи погинуо на Дубљу. Када је установљена Народна канцеларија, постаје писар. Напушта Србију 1816.да тражи родитеље у избеглиштву у Русији. Из Русије одлази у Немачку, где остаје до јесени 1827. кад одлази у Црну Гору, где га владика Петар Први поставља за народног секретара, учитеља и васпитача свог синовца,  каснијег владику и великог песника. Када је 1832. прешао у Србију, кнез Милош му даје налог да напише историју Другог српског устанка и новац за њено штампање. Ради штампања одлази у Лајпциг, где ће срести и Гетеа који ће исказати одушевљење Симиним радом.. Враћа се у Србију после Милошеве абдикације и приступа уставобранитељима. Радио је и као предавач у Великој школи, а потом је био постављен  за секретара Министарства просвете.

Живео је у тешкој оскудици, дуго није могао да добија заслужену пензију.  Јаков Игњатовић код кога је често боравио, каже да је Сима муку мучио:

„ Сима је по три четири дана непрестано радио, а каткад опет више дана није ни пера замочио(…) Глад је необично могао трпети. Два дана ништа не јести, то код њега није била реткост.“   

 

Први романтичар наше књижевности

 

Писао је лирске песме, епове, историјске списе:: Сербијанка,Лајпциг,, 1862, Неколике пјеснице ( Лајпциг, 1826), Зорица(Будим, 1827), Пјеванија церногорска и херцеговачка ( Будим 1833. и Лајпциг, 1837), Дика црногорска ( Цетиње, 1835), Историја Србије од 1813е до конца 1815е године ( Лајпциг, 1837), Трагедија Обилић ( Лајпциг, 1837), Сербослов ( Будим, 1839), Троесестарство, Лајпциг, 1837; Троебратство,Београд 1844), Историја Србије од , а издао је и збирку народних песама Пјеванија црногорска и херцеговачка( 1833).

„ Симо Милутиновић – писао је Скерлић- био је први романтичар наше књижевности, романтичар својом љубављу за народне песме и народну прошлост, набујалим осећањима, претераним анархистичким слободама у речнику и синтакси, нарочито особеним својим начином живота. Али он је био класичар својим схватањем књижевних облика, намером да нове догађаје и идеје стави у старинске форме, најзад оним обиљем класичних мотива у својој скроз књишкој поезији. Сва наша старија поезија имала је тај класични карактер, и њега се нису могли сасвим ослободити ни људи са тако скроз романтичарски  темпераментом како што је Сима Милутиновић.“

„ Сербијанка“ је написана је под  утицајем „ Росијаде“ руског песника Михаила Хераскова. У њој Милутиновић пише апотеозу Карађорђевој  буни. Језик му је мешавина народних, руских и његових кованица:
„ Бре, на мејдан! Ако имаш петљу!

Што ли ту се утвараш ми нечим? „

Њему Туро збори разговетно:

„ Хоћу море /Ал` ћеш ти слагати,

преварићеш, нећеш дочекат` ме!“

Лаж ти на част! Већ те зовем збиља,

да познадеш ко је Цинцар- Јанко!“

Сарајлија  приказује снажну слику народа као главног покретача у борби за особођење, глорификује Карађорђа, јунака Ћурчију, кнеза Иву од Семберије који откупљује српско робље од Турака, хајдук Вељка:  Спев је проткан и љубавним стиховима о Туркињи Фатими која је 1812. убијена у Београду док је он био на Дрини : Прије б` умро нег` те упустио / да се скочиш на мрачну ми тугу. „

Историчари књижевности сматрају да би „Србијанка“ преведена на модерни српски језик заузела високо место међу нашим еповима као зачетница и и као претходиница стала уз епове Јована Рајића, Филипа Вишњића, Његоша, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Настасијевића, Бојића.

Спев Тројесестарство  посвећен је кнезу Милошу „ ропства отклонитељу“. Спев чине три дела : Избављавака ( о првом устанку), „Проживљавка“ ( ода кнезу Милошу), и трећи део „Навјешћавка „( нада у вечну слообду, али је и прекор кнезу Милошу и његовој самовољи и себичност: „Није град у једном камену нити војске у самом јунаку, нит` у циглој све мудрости глави…“

Еп завршава родољубивим ускликом:“Топерв одсад Сербства град зидајмо/ па никоме у њега таћ не дајмо.“  

Касније за време уставобранитеља Сарајлија критикује Милоша као Карађорђевог убицу, а свим његовим присталицама ће свет„ тавнице бивати, а животи каштига временска.“

         Круг интимистичке и родољубиве теме, космичке и филозофске свој извор су нашле у народној песми, на чијој подлози је и настало дело Симе Сарајлије, чине

„Видинске песме“, настале на почетку бављења књижевним радом и по основном изразу и бујици осећајности значиле су новину у српској поезији:  То су прве романтичарске песме када је лутао Видином ( 1816), чувајући бостан у башти некаковог Турчина. „Видинске песме“ нису пуко пресликавање народне поезије, већ особени лични израз, покушај да се створи синтеза народне и уметничке песме, античке и словенске митологије.

Боравећи у Видину испевао је низ љубавних песама: „Мило ропство“, „Будни сан једне тихе ноћи у Видину“, „На питање шта све радим одговор,“ Љубав је живот“….“.Разврат Непознатој“…

Песма“ Серпска мома“ као „Мото на серпску перву пјеснарицу“ ( 1814) нашла се у многим антологијским изборима љубаве лирике. :

Слободарски дух и космичку визију повезује  стиховима песме „Муза“ у којој:праведни свемоћни Бог за злодела кажњава човечанство потопом, једино је песник помилован и дозвољено му је да „ у спасиште рода људског“ понесе своје гусле.

Родољубива песма „Распјев славом отечества усхићена Србчића“ ( „ Пак свак саден умрет волео би / Нег ли туђин више игда бити“/  писана је народним језиком и стилом.

У Видину у самоћи написао је и „Будни сан једне тихе ноћи у Видину“  у којој описује нестанак ноћне таме пред сунчевом светлошћу, односно повлачење безумља пред разумом.

           Био је ожењен српкињом Маријом из Будима која је изузетно познавала  ценила његов рад и пре удаје за њега. Велика љубав била му је и преводилац народних српских песама на немачки, Тереза Јакоб,фон Талај која је након њиховог сурета записала ово: „Занимљиво је видети човека с огромним брковима и правим источњачким лицем, човека који се борио уз Карађорђа где иступа као граматичар, песник и историчар!“ Опседнут модерном појавом европске жене он пише ово : „ нејма мира па  и рата за ме: / рат би само мир ми повратио.“

„ Обилић „ је покушај драматизацијхе косовске трагедије, а „ Дика црногорска“ – драматизација неких догађаја црногорске историје од Косова до владике Данила.

Његошев учитељ – жива енциклопедија

 

Највернији приказ Симе Милутиновића и боравак на Цетињу дао је Љуба Ненадовић:
„ Сима остане на Цетињу. Раде и још неколико млађих Црногораца постану његови ученици. Симина школа није имала означеног часа и места. Његова наука, као и васцели живот нису имали никаквог система. Као Платон он је своје ученике учио шетајући по зеленим ливадама и у хладовини испод гранатог дрвећа. Каткад у десет минута говрио им је о грчким боговима, о сејању кромпира, о Курговој филозофији и о Хајдук Вељку. Причао им је о јунацима старог времена као да су јуче живели и као да се са њим а лично познавао. Он је био њихов друг и пријатељ. Гусле, песме, гађања из пушке била су њихов азаједничка забава. (… ) Сарајлија је био једна жива енциклопедија, једна у свако доба отворена књига.“

Његош је истицао да га је Сима увео у звездане просторе поезије. У Посвети „Луче микрокозме“ стоји:“Да свагда ми драги наставниче!“; док у песми Спровод праху С.Милутиновића:

„Ја сам теби много дужан, – дужности су ове свете/Ка олтару признатљности нека вјечно оне лете/Ти м` уведе поглед први у зрачнијем просторима, /У којим се звјезде тиће и шетају хоровима…“

Сима је непосредно пред смрт говори свом пријатељу Исидору Стојановићу: „ Кад би се опет родио, желео би да будем оно што сам био.“

Умро је у Београду 30.децембра 1847. године.

Своју убошку имовину завештао је београдској сиротињи

Његова сахрана превазишла је сваку другу почаст која му је за живота била ускраћена, а о стогодишњици рођења организовани су свечани скупови са похвалама његовом делу.

Какве би црне ридаје данашњих злосретних Срба описао најзлосретнији песник на свету, чији громки узвик размиче временске теснаце:

 

„Кликни вило не умукла нигда

Стреси грлом све сјајније звезде,

И ђинђухе из кумовске сламе,

Да с` јунацима венци сплетају,

И на главе Витезива Српских

Постављају за одличје боље.“