1.000 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ: Духовни бедем српског народа

ВЕЧЕРЊИМ богослужењем у Цркви Богородице Љевишке у Призрену, предавањем на тему „Хиљаду година Призренске епархије“, литургијом у Саборном храму Светог великомученика Георгија коју је епископ рашко-призренски Теодосије служио са архијерејима Српске православне цркве, током протекла два дана Епархија рашко-призренска прославила је хиљадугодишњи јубилеј, од првог писаног спомена епархије. Ова епархија се у писаном запису први пут спомиње у хрисовуљи византијског цара Василија Другог, 1019. године, када је ушла у састав Охридске архиепископије, док је крајем 18. века, спојена са Рашком у Епархију рашко-призренску.

– Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије II је одмах по освајању Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, којима је био утврђен обим Охридске архиепископије, а према првој повељи, издатој 1019. године, у тај састав ушла је и Призренска епархија. То је и први запис где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и српског народа – наводе из ове епархије.

Подсећају да је при оснивању Призренска епископија обухватала област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, и имала је петнаест клирика. Њено седиште, као и данас, било је у Призрену, а 1214. године овај град је припојен Србији.

– Епархија рашко-призренска је кроз своју историју увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, а историју цркве немогуће је одвојити од народне историје. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићког периода и да је заузимала једно од централних места у немањићкој државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилним сеобама, којих, нажалост, има и у наше време – наводи се у саопштењу Епархије рашко-призренске, која је бројним духовним свечаностима обележила славни јубилеј.

А да је Епархија рашко-призренска и данас бедем опстанка српског народа на Космету, сведоче представници Срба широм покрајине.

– Осим од помоћи државе Србије, повратници у метохијским срединама опстају највише захваљујући разним видовима помоћи и подршке монаштва из Високих Дечана – причају нам представници Срба у Метохији који су, као и у остатку Космета, везани за своје светиње – Пећку патријаршију, манастире Будисавце и Гориоч, Грачаницу, Драганац, Соколицу…

– Јасно је да се више од 25.000 Срба окупља око Милутинове Грачанице, а свим Србима из Косовског Поморавља, којих има око 30.000, манастир Драганац је живо светилиште – говоре верници из покрајине.

Не заборављају почетак рада и обнављање Призренске богословије пре осам година, када је у ђачке клупе ове духовне школе села прва генерација младих богослова.

– Осим Богословије и бројних других светиња, захваљујћи епископу Теодосију оживеле су и цркве у градовима на Космету где осим свештеника, попут Вучитрна и Урошевца, нема ни једног јединог Србина – кажу наши саговорници из ове епархије која је обновила и оживела и Цркву Светог Ђорђа, једини живи храм у Приштини.

ЛЕПОТА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Поред обновљене Богословије и Цркве Светог Ђорђа, у чијем конаку живи свештеник са супругом и троје деце и у којој је отворен дечји вртић за неколико српских малишана у овом граду, делимично је обновљена и Црква Богородице Љевишке (на фотографији) у једној од призренских улица, која је спаљена у погрому 2004. године.

– Не зна се да ли је ова црква лепша споља или изнутра, али надамо се да ћемо је обновити у потпуности – вели свештеник Ђорђе, док светињу коју обезбеђује косовска полиција редовно походе верници.