ЛАЗАНСКИ: Оно што је покушано у Паризу срамота је за западну цивилизацију

У Паризу је обележено сто година од примирја у Првом светском рату. За Европу тај дан има посебно значење, јер у ЕУ кажу да су се некадашњи противници из тога рата заправо помирили управо стварањем заједничких европских институција: од „Заједнице за угљен и челик“ преко ЕЗ до ЕУ.

Но, церемонија у Паризу била је и прави дипломатски скандал. Улога Србије као прве жртве тог рата није ни споменута, Француска је целу свечаност претворила у тријумф своје садашње и евентуално будуће, водеће позиције у ЕУ. Распоред седења на свечаној трибини, а касније и на Безбедносном форуму, тачно је показао однос Париза према некадашњим, али и садашњим партнерима и савезницима. Дакле, сто година од дана примирја обележено је уз истовремено питање је ли историја, заправо, одабрала десницу, да ли будућност припада десници? Ако је нови светски и европски поредак практично изједначио комунизам и нацизам, резолуција Европског парламента од пре неколико година, ако се у неким државама ЕУ подижу споменици домаћим нацистима, а руше споменици Црвеној армији, ако „Мајн камфп“ доживљава нова издања и продаје се слободно такође у неким земљама ЕУ, ако се оспорава холокауст, ако је антисемитизам у порасту, а ничу и нове неонацистичке организације, онда се не треба уопше чудити распореду седења на свечаности у Паризу, онда нема чуђења говору француског председника Емануела Макрона.

Јесмо ли то онда и сведоци потпуне ревизије резултата Првог светског рата. Јер ревизија повода и резултата Другог светског рата одавно је у току? У географско-стратешком па и у политичком смислу? Је ли Русија опет „опкољена“ истим оним земљама, из централне Европе и с Балкана, чије су армије заједно са Вермахтом некада јуришале на Стаљинград? Може ли се изједначавати смрт од глади једног детета украјинског кулака које је, како пише Стефан Куртоа у својој „Црној књизи“, стаљинистички режим свесно осудио на гладовање и смрт од глади једног јеврејског детета у Варшавском гету које је изазвао нацистички режим? Иако је украјинско дете могло случајно и да преживи ту глад и имало цео живот пред собом, док је јеврејско дете, ако би и преживело глад у гету, чекала гасна комора у Треблинки. Ниједно разумно биће не може да пореду Аушвиц са најгорим логорима совјетских гулага. Али неки то данас у Европи 21. века пореде! Црно место на црвеној позадини?

Аналогијoм између нацизма и комунизма, са 25 милиона жртава са једне и с око 100 милиона убијених са друге стране, покушава се доказати да је овај први четири пута већи злочинац од другог. Наравно, жртве се не пореде. Јевреји, Срби и Роми убијани су као такви. Бољшевици су своје жртве, како пише Стефан Куртоа, буржује и кулаке и друге ликвидирали као припаднике „једне класе“. Он, значи, уводи концепт „класног геноцида“, који би био у истој равни као „расни геноцид“, што је интелектуална подвала на граници дрскости. Јер, у очима нациста, Јеврејин је од зачећа до смрти одређен својим јеврејством. Док један буржуј, коме су комунисти претходно све одузели, више и није буржуј, не припада тој класи.

Француска револуција је хтела, и у извесној мери успела, да ликвидира аристократију као класу или касту. Али када су буржуји остали без имовине и привилегија нису аутоматски завршавали и на губилишту, где их је уосталом мање страдало него радника или сељака.

Данас у ЕУ многи кажу како комунизам носи у себи терор као што облак носи у себи олују. Одувек и заувек записано у његовом генетско-политичком коду? Историјско-политичка маскарада модерног европског самоповређивања у 21. веку? Искривљавање историје, пропагандна техника у историјском поступку, инструментализација жртава у пропагандне сврхе? По не знам којем и каквом то мађионичарском трику некадашњи колаборационисти постају борци против фашизма. Модерном Европом кружи баук, баук искривљене историје. Прослава сто година од примирја у Првом светском рату очит је доказ покушаја ревизије резултата Првог светског рата.

За време Другог светског рата, 1939—1945. године, песник модерног социјализма Франсоа Митеран је био прави колаборациониста, одликовао га је маршал Петен: наставио је своје сумњиве везе и после ратa, полагао је сваке године цвеће на Петенов гроб и заштитио је од правог суђења свог пријатеља, бескрупулозног Бускеа. Да се не заборави да је овај велики социјалиста тврдио, годину дана после рације у Вел д’Иву, да не зна за постојање антијеврејских закона у Француској. Аутентичност мреже отпора, којом је у време Другог светског рата руководио Митеран, остаје и даље врло сумњива, призната је као прави покрет отпора тек 1992. године. Ето, и овакви политичари стварали су и стварају данашњу модерну заједничку Европу. Који лажу, краду, подмећу обавештајне службе да дискредитују своје политичке противнике, јавно сексуално оргијају, што, јелте, и није неки грех…

Зато сам увек помало скептичан када се ми скоро хистерично позивамо на европске вредности у свом путу ка светлој будућности.

Из Париза нам је на стогодишњицу од славне победе Српске војске у Првом светском рату стигао врућ шамар. Наше жртве нису биле довољне или достојне за први, или барем други ред седења на свечаној бини. Никаква накнадна извињења ту не помажу, није француски протокол за ту свечаност састављао неки пијани букиниста са Сене, већ врхунски професионалци Министарства спољних послова. У дипломатији је форма некада важнија од суштине. Управо формом Париз је упутио поруку и Београду, али и свим осталима. Француска је дипломатија узор свим дипломатијама у свету, није случајно француски језик дуго био језик светске дипломатије. Било ми је помало смешно гледати Емануела Макрона како успореног корака, стиснутих усана и фиксираних очију гледа пролази испред строја почасне чете француске војске. Макрон је 11. новембра 2018. у Паризу видео себе као новог Наполеона. А са њим има само једну додирну тачку…

Тагови: Мирослав Лазански