МИРИС ГАСА: Европа формирала ред за „Турски ток“
Фото: Спутњик, Турски ток
Председник Русије Владимир Путин и италијански премијер Ђузепе Конте у Москви су разговарали о билатералној сарадњи. Судећи по саопштењима, посебна пажња је била посвећена испорукама енергената: Италија жели да се повеже са „Турским током“, а Москва је спремна да јој помогне у томе.
Одврните нам вентил
Биле су потребне четири године да Европа увиди грешку која је начињена стопирањем пројекта „Јужни ток“. Гасовод је требало да се спроведе преко Црног мора до бугарске луке Варна, а затим у Италију преко Аустрије и земаља Балканског полуострва. Међутим, 2014. године, пројекат је обустављен због политичких неслагања. Под притиском Брисела, нова бугарска влада је објавила да ће дати дозволу тек након што параметри пројекта буду усаглашени са ЕУ. Москва је као одговор саопштила да је бесмислено да Русија сама сноси трошкове постављања гасовода преко морског дела, како би им касније Европа рекла „не“.
Ако су лидери ЕУ и мислили да је Русији тај пројекат важнији него њима, то уверење није дуго трајало. Турска се 2016. године договорила са Москвом о изградњи две линије „Турског тока“ укупног капацитета 31,5 милијарди кубних метара гаса годишње.
„Бугарско одбацивање ’Јужног тока‘ је била велика грешка. Турска је тада искористила шансу, а Немачка гради ’Северни ток 2‘. Ово је поучна лекција за Бугарску“, изјавио је руски сенатор Алексеј Пушков.
Након састанка председника Србије Александра Вучића са Владимиром Путином у децембру 2017. године, Београд не само да је потписао споразум о повећању обима куповине руског гаса, него је показао интересовање за „Турски ток“. Овај пројекат ће Србији пружити повољан статус транзитне државе за „плаво гориво“.
И Бугарска је променила став: „Путин нам је саопштио да неће бити негодовања ако се гасовод ’Турски ток‘ прошири и у правцу Бугарске“, рекао је бугарски премијер Бојко Борисов крајем маја ове године.
У септембру је мађарски премијер Виктор Орбан упутио сличан захтев Владимиру Путину. Касније је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров нагласио да је учешће ЕУ у изградњи „Турског тока“ дозвољено једино ако Европа обезбеди гаранције.
Шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто је подвукао да је преговарање са Русијом о овој теми суверено право Будимпеште, упркос чланству у ЕУ.
„Исто као што Западна Европа може да купује гас преко северне маршруте, исто тако и ми, Централна Европа, тражимо то право. Захтевамо од Западне Европе и Брисела да се не мешају. Западна Европа жели нову маршруту са севера, а ми са југа“, изјавио је Сијарто.
Након што је италијански премијер посетио Москву, утврђена је листа перспективних учесника пројекта. Председник Русије је оцртао маршруту продуженог „Турског тока“, истичући да се тренутно за реализацију пројекта истражују инфраструктурне могућности.
„То може бити преко Бугарске, чак и преко Србије, Мађарске, Грчке“, рекао је Путин.
Завидан поглед
Наравно, постоје и противници енергетског зближавања Русије и Европе. Први и најважнији је Америка, јер упркос свим напорима и политичком притиску на Немачку, топе се шансе за испоруке америчког гаса на европско тржиште.
Крајем јула је Доналд Трамп добио вербално обећање од председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да ће у Европи изградити десетине нових терминала за пријем америчког гаса. Они у ствари нису потребни јер су чак и постојећи терминали заузети мање од четвртине, а снабдевање гасом се ове године снизило за 13 одсто.
Представници немачког министарства спољних послова почетком октобра изјавили су да су снабдевачи америчким гасом потпуно неконкурентни у поређењу са „Гаспромом“ јер је амерички течни гас за трећину скупљи од руског гасовода.
Због тога би у САД могла избити озбиљна енергетска криза. До краја 2019. године, Вашингтон намерава да утростручи производњу и испоруку гаса на инострана тржишта (око 99 милијарди кубних метара годишње). Првобитно је планирано да ће главни потрошачи америчког течног гаса бити Кина и ЕУ.
Међутим, у пракси се све испоставило другачије. Европска унија не жели да политизује уговоре о енергетици и продуби сарадњу са Русијом, остављајући америчком течном гасу формалну улогу „диверсификатора“ снабдевања. Кина, узнемирена због трговинског рата који је покренуо Трамп, у потпуности је отказала куповину гаса из САД.
Други противник ширења „Турског тока“ у Европу је, наравно, Кијев. Украјинске власти не крију страхове да ће се по завршетку изградње „Северног тока 2“ и новог јужног гасовода земља наћи у „гасном прстену“ и ризиковаће да изгуби статус транзитне земље, укључујући и три милијарде долара буџетских прихода годишње.
