БЕЋКОВИЋ: „Имао сам среће да ми пријатељи буду најзначајнији људи нашег времена…“

Књига „100 мојих портрета“ песника, академика Матије Бећковића, у издању Компаније „Новости“, представљена је данас на Београдском сајму књига.

„Имао сам среће да ми пријатељи буду неки од најзначајнијих људи нашег времена. Нисам помишљао да би многи моји пријатељи могли умрети пре мене и да бих могао остати сам. А када се то догодило, није ми преостало ништа друго него да о њима пишем“, објаснио је Бећковић мотиве за своју нову збирку песама коју је уредница Јелена Јововић назвала „лирском аутобиографијом о другима“ и „песничком бројаницом“.

Једна од најпосећенијих промоција на овогодишњем Сајму књига почела је обраћањем славног редитеља Емира Кустурице који је након разговора о Бећковићевој књизи на истом месту, Платоу „Бранко Миљковић“, представио и своју књигу „Шта ми ово треба“.

Кустурица је Бећковића назвао „највећим селебритијем“.

„Ни у једном народу не постоји да је најславнија особа песник. Он је једини који је успео да нашу књижевност доведе до тачке на којој иронија постаје уметност, да у својој поезији оствари иронијску дистанцу од стварности“, истакао је он.

Кустурица је приметио да су најузвишеније тачке његове књижевности управо оне за које је био оптуживан да подстичу неред, немир и национално.

„Ћераћемо се још“ је најдуховитија парабола која говори не само о историји српског народа него свих овде. Када Матија каже да море добро стоји уз његов плави џемпер, то је идеја да се од сваке, и успутне сензације може направити велика поезија, од баналности широка прича, а да се и у ономе дубоко заптивеном у нашу традицију може пронаћи иронијска тачка која му даје свевременост“, оценио је Кустурица.

Писац Владимир Кецмановић је рекао да му се све допада у Бећковићевом опусу – „од периода у духу Мајаковског и сродног Миљковићу, преко враћања епској традицији и црногорским коренима, до најновијег“.

Признао је да га је у најновијем делу фасцинирала виталност, и људска и песничка, са којом је Бећковић приступио нечему што је и његова (Кецмановићева) давна опсесија – „како од данашњег дебилизованог језика направити уметност“.

„У овој збирци присутне су све кључне фазе Матијиног рада, али је најдоминантнија ова о којој сам говорио. А ја бих ову књигу у духу данашњег језика могао назвати ‘групним селфијем Матије Бећковића'“, рекао је Кецмановић и прочитао песму о Бранку Миљковићу.

Бећковић се надовезао говорећи о свом сусрету са Миљковићем 1960. године, али и о самом песнику, како је носио црвени прслук и беле рукавице, отишао у Загреб уверен да тамо песнике више цене него у Београду, али и како су након његове смрти његове метафоре постале истине.

„Сви српски песници тврде да ће се убити, а убио се само он. Једини је он био кадар да своју главу да за поезију која је, плаћена том најскупљом ценом и када би видео шта је својом смрћу за поезију учинио, Бранко би, уверен сам, све исто поновио“, рекао је Бећковић.

Тагови: Књига, Матија Бећковић, Сајам књига