Аутор приче „Ратне игре“ Владимир Кецмановић, по мишљењу жирија за доделу Андрићеве награде која му је свечано уручена прoтекле седмице, један је од најистакнутијих и најпрепознатљивијих прозних писаца последње деценије. Овај модерни реалиста успева да, у свом „искошеном погледу на несагласности, неразумевања и сукобе међу балканским идентитетима“, снагом свог талента, у једном баналном и безначајном догађају сагледа „дубоку и понорну слику данашњег света, баналну и застрашујућу у исти мах“.

А та Кецмановићева слика, названа „Ратне игре“ одиграва се на замишљеном војном полигону на коме се успешни пословни представници нове класе из Београда, Загреба, Тузле — распоређени у тимове Енглеза, Американаца, Руса — играју рата, не марећи за тек завршене сукобе и ратне трауме.

Да би се овим „ратницима“ обезбедио привид озбиљности, за потребе страсног војевања, поред муниције, обезбеђен је и војни инструктор, бивши потпуковник Војске Југославије у пензији Слободан…

Све што следи слика је света у коме је укинута разлика између узвишености и баналности, истине и постистине, веродостојности и привида, игре и трагике, достојанства и деградације…

Са награђеним писцем разговарали смо непосредно после свечаног уручења награде у Андрићевој задужбини, у тренуцима када је дејство његових речи захвалности и даље било снажно. Јер, Владимир Кецмановић се у свом говору „осврнуо“ на колонизацију у којој си, без обзира на то што радиш, унапред дисквалификован.

„Једна од дугорочно најтежих последица колонизације јесте губитак свести о значају сопствене, па самим тим и било које друге културе“, истакао је лауреат.

А какав је и колики значај те „сопствене културе“, може се ишчитати и из списка досадашњих добитника овог књижевног признања, списка на коме се, од пре неколико дана, налази и Кецмановићево име.

Питамо га, колико га тај списак обавезује, можда плаши?

„То ме, наравно, радује и чини ми част“, каже Владимир. „Нисам баш много одговоран човек да бих осећао обавезу. Мислим да ми је награда додељена за ово што сам радио досад. А за после, видећемо“.

Ово је трећа награда са Андрићевим именом коју добијате. Какав је ваш књижевни однос према овом писцу?

— Пре него што сам почео да пишем, прочитао сам целог Андрића, као што су и остали људи из моје генерације. Искрено, нисам га имао као свестан узор, све до романа „Топ је био врео“. На основу критика и реакција људи почела је да се појављује та хипотеза о вези са Андрићем и онда сам схватио, иако нисам био свестан, да ми је при писању он био ослонац. Захваљујући томе је „Топ“ могао да буде такав какав јесте, сажет и стилски потпуно другачији од Андрића. Када сам тога постао свестан, онда сам покушао да се одужим са два романа. Један је „Осама“, који представља својеврсну полемику са Андрићевом „Проклетом авлијом“ и „Каинов ожиљак“, који сам писао с Дејаном Стојиљковићем, а који обрађује директно Андрића. Андрић је у њему главни лик, а роман обрађује његов боравак у Берлину као дипломатског представника између 1939. и 1941. године. То је мој однос према Андрићу. А да будем бољи од њега, ту амбицију немам.

Босна и рат често су присутни у вашем писању. Колико можете да искорачите из тога, будући да је и ваша биографија директно везана за ту причу?

— Оно што сам писао пре „Топа“ није било директно везано за Босну, роман „Сибир“ с Босном такође нема најмање везе. У збирци „Као у соби са огледалима“, из које је и награђена прича „Ратне игре“, више од пола прича није везано за Босну. Међутим, изгледа да ми то кад је Босна у питању најбоље иде. Сада пишем роман који исто тако нема директне везе с Босном, пре са Србијом, пре са Хрватском, него са Босном.

Да ли су ове ратне игре, које су се нашле у наслову награђене приче, у ствари слика стања у коме се упорно налазимо?

— Писац док пише нема то баш потпуно освешћено. То је, заправо, прича о судару светског тренда који је идиотски и наше локалне трагедије и идиотизма, такође. Кад се то искомбинује, добије се нешто изразито гротескно, што је за књижевност јако добро, а за живот баш и не.

Колико се свест о колонијализму о коме сте говорили може отклонити при стварању или се управо и ствара из тог осећања да смо потопљени у нови колонијализам?

— Ми смо утопљени, па смо утопљени. Питање је само како се према томе као стваралац односити. Ако имаш свест о томе и пишеш у складу с њом, онда за тебе има наде. Ако забијаш главу у песак и правиш се да не видиш како јесте, онда пишеш испразну књижевност која нема готово никаквог смисла.

Као читалац, шта мислите чега је више у савременој српској књижевности, те „нојевске“ или освешћене литературе?

— Прилична је конфузија, тако да не бих могао да кажем чега је више. У сваком случају, један дужи период је „нојевска“ била фаворизована, што је лоше за ову другу, лоше је и за књижевност, а није добро ни за ту „нојевску“, јер нешто што не ваља не може фаворизовањем да заживи. Може само да једно време фигурира и да нестане.

Шта је сиже следећег романа?

— Оно на чему дуже радим и што ми је прозна преокупација је роман о Титу.

Броз виђен очима писца који је дошао у постброзовско колонијално доба или је то критика Брозовог златног доба?

— И једно и друго. Тај Броз неће бити баш сладак, али ће бити симпатичнији него да пишем о њему неки есеј. Биће то Броз са људским лицем. Социјализам с људским лицем.