Не постоји епидемија рака у Србији. Kад се узме у обзир старење популације, кретање стопа у овом веку је скоро праволинијско. По оболевању од рака налазимо се близу средине листе европских земаља поређаних према учесталости ове болести, док смо по умирању близу врха, али је то последица двеју околности: а) касног јављања лекару, и б) субоптималног лечења. Само 5-10 одсто свих малигних тумора условљено је наслеђем. Међу спољашњим чиниоцима појаве рака, на првом месту је пушење (33%), па прекомерна телесна тежина (20%), затим инфекције (17%) и други узроци, каже Зоран Радовановић, професор епидемиологије у пензији.
Он тврди да се у народу верује да је стрес фактор ризика за рак.
– Сва научна испитивања, али и здрав разум, то искључују. Данас се живи много мање стресно него за време или непосредно после Другог светског рата, када се лако губила глава и живело у условима стрепње и неизвесности. Стрес је окидач за срчане, али не за малигне болести. Ниједна озбиљна научна установа у свету не доводи уранијум (било природни или осиромашени) у везу с раком. Неколико пута мање осиромашеног уранијума (ОУ) пало је на централну Србију него што ми сваке године бацимо по њивама са минералним ђубривима. Ако су у питању уранијумска испарења (аеросол настао паљењем), више је ОУ сагорело када се боинг сручио на стамбену четврт у Амстердаму него на подручју централне Србије. Најзад, замајавање непостојећим узроцима рака (стрес, ОУ) води фатализму (“Изложени смо, шта ћемо, остаје нам само да умремо”), а постоје врло важне превентивне мере којима се рак може спречити.