СРЂА ТРИФКОВИЋ: Србе нико није питао за југословенски експеримент, а он се показао фаталним за српске интересе

Протеклих дана, низом углавном скромних скупова, обележавана је стогодишњица пробоја Солунског фронта.

Значај тог догађаја из ране јесени за Србе – како у двема окупираним краљевинама тако и у хабзбуршким земљама – био је уистину немерљив.

Са војног становишта, указао је на значајну улогу једног „периферног“ ратишта у убрзању колапса непријатеља на кључном, конкретно западном фронту. У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.

На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.

Силе Атланте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски пермијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.

У „Четрнаест тачака“ председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.

Ратни циљеви Србије предвиђали су тзв. „велико” и „мало” решење, од којих је оно прво званично проглашено за ратни циљ Нишком декларацијом децембра 1914.

У прво време ово је имало реторичко-пропагандни карактер; српски војник се борио за опстанак, а не за „ослобођење поробљене браће“. Међутим, на стратешкој линији „великог” решења, мада са друкчијом мотивацијом, нашао се и самопроглашени Југословенски одбор, кога су у Лондону 1915. основали хрватски, српски и словеначки емигранти из Аустро-угарске.

Чланови Одбора су подстрек за деловање добили вешћу о закључењу Лондонског уговора у пролеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат.

Јадранска преокупација Одбора била је јасна свима: чинила су га дванаесторица Хрвата (чак осам њих из Далмације), три Србина и један Словенац.

У Одбору нису биле заступљене политичке странке у Монархији нити ма какве друге организације. Хрватско-српска коалиција је била на власти у Загребу, али је Одбор свеједно почео да се представља као представник Јужних Словена у Монархији. Ова тврдња је била без основа. И после смрти цара Фрање Јосифа у јесен 1916. године, већина њих испуњавала је обавезе како на фронтовима у Галицији или на Сочи, тако и у политичким још увек мирним крајевима јужно од Караванки и Драве.

Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор се обратио српској влади на Крфу.

Крфска декларација из 1917. представљала је победу „великог” решења, али Савезници му нису били склони. Проширење Србије уједињене са Црном Гором, уз прикључење Босне и Херцеговине, Војводине и Далмације јужно од Сплита, остављало је могућност да се примени Лондонски уговор.

Овим би Словенци били препуштени неизвесној судбини, а Хрвати срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стешњени између два ратна победника, вероватно без излаза на море и сигурно без спољних спонзора.

Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм представља једну од преломних тачака српске историје. За Хрвате ова је одлука представљала стратешку победу: Анте Трумбић је пожурио да ода признање Србији на „жртви” коју подноси „јединству нашег троименог народа.”

Независно од збивања на Крфу, током последњих месеци рата међу Хрватима је растао страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана уколико их распад Монархије затекне саме и неспремне. Под снажним утиском пробоја Солунског фронта, ово је навело чак и хрватске политичаре правашког, националистичког кова да се приклоне југословенском решењу као средству заштите и очувања хрватских националних интереса.

Октобра месеца владајућа Хрватско-српска коалиција у загребачком Сабору покренула је оснивање Народног вијећа које је прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба од јужнословенских земаља Монархије.

Гласање у Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918. године, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и црно-жути лојалисти, франковци, гласали за овај предлог.

Догађаји који су уследили пробоју фронта током јесени 1918. представљају основу за три кључне примедбе и оптужбе хрватских националиста против југословенске државе: да је она створена илегално; да хрватски народ није био консултован; и да је прекинут континуитет хрватске државности.

Са друге стране, ни Срби нису били питани. Њихови вођи, предвођени регентом Александром Карађорђевићем, без легитимног мандата гурнули су их у југословенски експеримент који се показао дугорочно фаталним за српске интересе.

Околности током јесени 1918. онемогућавале су настанак уставно-правног оквира који би задовољио разнолике традиције и тежње. Догађаји су били бржи од тежњи Народног вијећа да преговара о условима уједињења. Италијанске трупе су се искрцале у Далмацији и напредовале чак и даље од линије предвиђене Лондонским уговором.

Из Сплита су у Загреб упућивани хитни апели да се затражи акција српске војске. Осим тога, владајуће слојеве захватио је страх од ширења бољшевизма. Широм Хрватске био је на помолу колапс државног апарата. Преувеличане вести о појави тзв. зеленог кадра створиле су утисак да расте опасност од црвене револуције. Незадовољни сељаци, гладни грађани и колапс валуте створили су атмосферу ванредног стања.

Под претњом хаоса, или под утиском да он већ непосредно наступа, Народно вијеће је почело да доноси ад-хок одлуке без консултовања са Сабором; тиме је почело да делује не као уставно, већ као револуционарно тело.

Крајем новембра 1918, док се разматрало слање делегације са понудом уједињења регенту Александру, није било ни времена ни услова да се поштују уставноправне норме у духу Пакте Конвенте и традиције хрватског државног права.

Уједињење је дошло прекасно; тој теми ћемо се несумњиво још враћати у месецима пред нама.

Да је кнез Михаило поживео, да се догодило у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније, међутим, процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих, чак некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко.

Срби и Хрвати користили су језички национализам у облику југословенске идеје као помоћно средство сопствене националне интеграције, али са битно различитим интерпретацијама садржаја те идеје.

Мит о етничкој или пак крвној (Цвијић би рекао расној) сродности „Југословена“ био је увелико анахрон и превазиђен у време када је био примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848.

Југославија је била типична „имагинарна заједница” ентузијаста који нису допуштали чињеницама да стану на пут њиховој визији.

Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно празној – недостајало је утемељење које пружају интегришући митови и стари идентитети.

Пре 1918. није постојао никакав „југословенски народ“. Он ни потом није могао да буде стваран вољом једног владара, нити квазинаучним теоретисањем шачице антрополога, али је њиховом вољом и интервенцијом на крају обезвређена крвава жртва српских див-јунака, од Цера и Колубаре до Кајмакчалана и Ветерника.

Трагично…