ВУЧИЋ: За једне сам издајник Србије, за друге издајник правде и демократије

Предсједник Србије Александар каже да су Србија и Балкан на исти начин реаговали на његову посјету Косову — „гледањем преко плота“, али поручује да је за Србију најљековитије да се Срби и Албанци договоре и заувијек ријеше своје проблеме.

У ауторском тексту за јубиларно издање „Блица“, Вучић налази објашњење за такве реакције у „Филозофији паланке“ Радомира Константиновића, те наводи да је то „гледање преко плота“ увијек израз страха да се неко суочи са самим собом.

„Зато су коментари ништа више него ’памфлетизам‘, чија је основна одлика, опет по Константиновићу, да се обрачунава у име неке већ дате, непромјењиве и вјечне истине“, наводи Вучић.

Каже да су за дио Србије и за регион те „истине“ одавно постављене и да се не дозвољава никакво њихово ревидирање.

То, додаје, подразумијева, да је Србија за регион увијек крива, увијек жели да ратује, увијек да се шири на рачун других… да освоји Балкан.

„То што сам рекао јасно да желим да освајамо лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност, мирно је занемарено“, констатује.

Једнако, примјећује, како је у Србији део јавности прешао преко тога да је током посјете Косову јасно начињен дисконтинуитет с Милошевићевом политиком.

То се, примјећује, једноставно не уклапа у унапред постављену истину дијела Србије, а по којој је он априори лош, априори за рат, априори дио Милошевићеве великоспрске хегемонистичке политике.

Зато, закључује, коментатори тако јасно прескачу све дијелове који им не одговарају, који нарушавају њихову истину и који се не уклапају у „мит о злом Вучићу“.

„И ту је негдје основни проблем. Моја политика је политика против митова и вјечних истина, а са друге стране су они, и слијева и сдесна, и квазинационалнисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих. Матрица је иста, разрада је другачија, али је закључак опет исти“, пише Вучић.

Констатује да је тако за једне издајник Србије, за друге издајник правде и демократије, те да је зато сасвим јасно да ни једнима ни другима не одговара кад за Србе са Косова врло јасно тражи права, а не територије, договор и компромис, а не рат.

„И када по хиљадити пут изговорим ријеч мир најеже се, ти из истих шињела, и крену да памфлетима, једни зато што би стварно вољели рат, други зато сто не могу да превале што баш ја тај рат никако не желим.“

Пише и да када се томе дода да је за „све њих много важније да њихов противник не успије“, него да се заиста постигне рјешење, онда се добије „заокружена памфлеташка заједница“.

Вучић, међутим, примјећује да иста митолошка поставка постоји и у региону, те да је Србија по том миту главни кривац и у двадесетом и 21. вијеку.

Зато би, каже, они вољели да он понавља, попут Милошевића, да ни наоружане битке нису искључене.

„И вољели би да сам његова политичка реинкарнација, са истом поставком, истим циљем и истим начином да га остварим“, пише Вучић.

Зато, додаје, и чују само оно што би вољели, а не што је речено.

„Зато што им не одговара Србија која је нормална, Србија компромиса, Србија која своје мјесто у свијету хоће да нађе радом и знањем, а не оружјем.“

Зато би им, каже, чист севап био да преговори пропадну, да отпочнемо рат с Албанцима, да истребимо једни друге и докажемо мит.

Вучић пише да на паланачком Балкану и даље важи златно правило — да комшији цркне крава, а да је посебан проблем ако он ту идеју одбије, ако проба да нађе лијек, и за себе и за друге, ако пожели промјену, због које ће постати бољи, успјешнији, јачи…

Како каже, чак и ако стално понавља ријечи као што су мир, договор и компромис, опет не вриједи, утврдиће му лоше намјере, причаће како лаже, тражиће завјеру, лош заплет… све да не би морали да признају да је мит погрешан.

А све то је, примјећује, да не би морали да се баве собом и сопственим промашајима и да би увијек имали дежрног кривца.

„И у потрази за њим, митолошкој, и они, баш као и неки у Србији, стигли су до оног ко је главни узрок њихове паланачке биједе…стигли су до Србије будућности, до јаке, успјешне, модерне земље која држи до своје ријечи, која никоме не пријети, која хоће мир, која воли и умије да ради, а не да ратује, која никога не мрзи, која жели да помогне…која жели сва права за све људе, било гдје на Балкану“.

До такве Србије су стигли, додаје, зато што она руши мит, зато што је превише тога митолошки усађеног успјела да промијени.

„И сада замислите размјере њихове панике кад знају да су такве промјене, супротне учмалости и устајалости паланке, незаустављиве и да нема тог плота преко кога неће да пређу…То их плаши највише, и оне с ове и оне с оне стране наших балканских плотова“.

Пише да то што је почело, то ново вријеме, нова ера за читав Балкан и за Србију, укида њихове плотове, те да је то вријеме у којем свако може нешто добро да добије, да има користи.

Управо зато, закључује свој ауторски текст предсједник Вучић, најљековитије за Србију било би да Срби и Албанци, ма кад, постигну договор и ријеше своје проблеме заувијек.

„Послије извјесног времена, можда и сви ови у својим паланачким поставкама схвате да су изгубили будућност због сопственог и патолошког односа према прошлости, као и мржње која им је остала једини хранитељ“.

Тагови: Александар Вучић