АРАПСКА ЈЕСЕН: Либија на рубу понора. Или, како их је Запад усрећио убиством Гадафија

Либија се налази у сталном стању између рата и мира још од обарања бившег вође Моамера ел Гадафија, а последња ескалација насиља логична је последица такве кризе.

Са ескалацијом насиља које је почело 27. августа, Либија је упала у још дубљи понор. Иако је примирје између зараћених наоружаних група постигнуто дан касније, насиље је поново ескалирало, да би триполијска влада, једна од две које управљају земљом, 2. септембра прогласила ванредно стање.

У новом хаосу је погинуло, према извештајима, 39 људи, од чега 18 цивила. Либијско министарство здравља саопштило је да је у најновијим сукобима повређено 96 људи.

Као да све то није било довољно, четиристо затвореника из триплијског затвора „Аин Зара“, пробило је зидове и побегло на слободу.

Либија се налази у конфузном друштвеном и политичком стању још од краја грађанског рата — од тада држава не функционише, клановске борбе и даље трају, а најновија ескалација сукоба је логичан след анархије која је обузела ту земљу, каже аналитичар Предраг Рајић.

„Можемо констатовати да је Либија данас оно што Американци зову неуспелом државом. Централне власти немају контролу чак ни над највећим градовима, а велико је питање имају ли контролу и у формалним престоницама. Имамо две владе које се међусобно не признају, потом неколико група и сијасет побуњеничких подгрупа које се међусобно сукобљавају и свакодневно праве коалиције, а потом улазе у сукобе, тако да је тешко и разлучити колико табора у Либији има и ко може у том стању ни општег рата ни општег мира на послетку однети превагу“, сматра Рајић.

Проблеми у Либији постојали су, према Рајићевом мишљењу, и пре обарања Гадафија. Они су само ескалирали те 2011.

Исток земље (Киренаика) са центром у Бенгазију, никада до краја, према Рајићевим речима, није прихватио Гадафијеву револуцију и стално је маштао о обнови монархије.

„Тај сукоб је тињао и био је некада мање, а некада више изражен, а ескалирао је са Арапским пролећем и противници Гадафијевог режима су га искористили да му се супротставе. У том моменту Запад је реаговао са својим интересима. Интересантно је да је тада Француска била много агресивнија у настојањима да обори Гадафија него што је била Обамина Америка која је ушла у тај процес, али са одређеном задршком“, објашњава Рајић дубину либијске кризе и дубину умешаности Запада у њу.

Након америчко-француско-британске војне интервенције догодила се ситуација слична оној када је Барак Обама повукао војску из Ирака, каже Рајић — Либија се нашла у стању ни рата, ни мира, односно грађанског рата ниског интензитета.

„Можемо закључити да је Либија данас држава која је, можда, највише пропатила и назадовала у процесу Арапског пролећа и да није ни близу оног нивоа на коме је, на пример, суседни Тунис, где је Арапско пролеће и почело, а који је ипак успео да изврши транзицију власти и да данас има колико-толико стабилну друштвену ситуацију“, закључује Рајић.

Тагови: Либија