ПО МИОДРАГА НИКО НИЈЕ ДОШАО: Живот провео трагајући за потомцима борца страдалог 1944. године

12.04.2015.

Фото: Д. Карадаревић

Девет година сам напунио, када су момка с прострелном раном на врату, новембра 1944. унели су у моју собу, најдужу ноћ у животу заборавити нисам могао. Зором чух, мученик кроз крв ропће: „Миодраг, то ми је име.“ Онда је, а да му презиме не сазнасмо, издахнуо. Мој деда Живојин, солунац с Карађорђевом звездом на грудима, младића је сахранио, крстом је гроб обележио, јер другачије није знао. Сада овде у Лису, један поред другог почивају партизан и равногорац.

Старина, Драгачевац Богољуб Јовичић (80) распреда клупко живота, још жељан да сазна има ли његов незнани Миодраг, на свету икога свог…

– Киша, снег и јауци, то ти је било Драгачево новембра 1944. Рањене партизане из чувене 25. српске бригаде, махом момке из источне Србије, носили су са Бјелочевца где су се са Немцима тукли, кроз Лис, па у Гучу. Те ноћи су незнаног Миодрага унели у мој живот. Могао је имати двадесет и неку. Липтала је крв из ране, испод благог лица и крупних очију. Ујутру, видех Миодрагову руку како клону с кревета. Онда се деда Живојин указа пред брвнаром и поче да прави сандук. Удари му деда крст. А ја, мени у глави оста да одзвања име, мио и драг, Миодраг без презимена – говори Богољуб оно што је видео и осетио.

Мало је прошло, црне поворке људи из источне Србије, нагрнуше у Лис. За костима синова и браће по брдима трагају, мртвима загледају чарапе и чакшире. Копају рукама по јаругама, гребу стење ноктима. Богољуб, тада дечак, искамчио би сред оне глади од мајке Добринке парченце хлеба од зеља, да понуди незнанце. Мисли, на неком лицу препознаће очи страдалог младића.

Узалуд. По незнаног Миодрага нико дошао није. Остаде далеко од куће, у Лису сам, све до данашњег дана.

У књигама је Богољуб нашао наду. Једна каже, у Драгачеву су те године скончала два Миодрага: један је Милетић из Петровца на Млави, други је Вучковић из Великог Градишта.

– Волео бих да неко, негде, прочита ове редове, да се јави неко од рода овог момка, можда је потомке имао. Да се сећање на Миодрага сачува. Кад мене више не буде, да на споменику пише и презиме. Душу да сачувамо – избија из Богољуба највећа жеља, велика као старчеве сузе. – Зна се, још, да је младић страдао под командом Уроша Кукоља, то ти је све… Деда Живојин, столар овдашњи, солунац, иако му право гласа беше одузето јер беше у равногорском одбору, није дао да Миодраг остане заборављен. Када је време оборило дедин крст незнаном Миодрагу, не дадох ни ја, подигао сам страдалнику леп споменик.

На истом гробљу где један поред другог почивају солунац Живојин и незнани Миодраг, још један је гроб. Тај је празан! Средином седамдесетих, ту је Богољуб испратио оца Драгишу, коме се 1941. када су га Немци заробили, изгубио траг. Рачунао је, ако за три и по деценије од оца нема ни трага ни гласа, онда мора бити да је мртав. Подиже тако и оцу споменик.

– Оца су Немци заробили у Крагујевцу 1941. Одвели су га на ропски рад. Писао је до 1944. како ради на лагеру у Дрездену, ропски, а онда ништа. Као да је у земљу пропао. Тражисмо га преко Црвеног крста, преко другова логораша, али вести ни за лек. Године прођоше у трагању, на крају се помирих, мртав је. Да за оцем чежњу умирим, дигох му 1975. споменик – прича Богољуб. – Онда ми поштар, а била је 1982, донесе писмо, на енглеском. Нека слутња учини да истог трена одјурим у банку у Чачак, тамо су имали преводиоца… Чита- ју ми, жена по имену Елона Ковач, представљајући се као ћерка мога оца, мени јавља: „Драгиша је умро 21. маја 1982. у Немачкој.“

Тако је трагом писма, сазнао Богољуб да је отац после заробљеништва остао у Немачкој. Супругу и децу у Србији, ваљда је прежалио. Тамо је створио нову породицу. Добио је ћерку Елону. Радио је на одржавању машина у некој фабрици конфекције. Отац мртав и оплакан, Драгиша Јовичић, био је свих протеклих деценија, свих дана и часова Богољубовог трајања и трагања, жив и здрав! Само што се у Немачкој одрекао и свог презимена, за свет далеко од Лиса и Србије, остао је све до смрти – Драгош Штокман…

Фото: Новости

Богољуб полако, како доликује, пали свећу над хумком партизана „незнаног Миодрага“, па на гробу деде Живојина, равногорца. Пламен једне свеће, данас живот овог другог осветљава.

Над оном трећом, старац гужва капу, остављен давно у Лису да трага за презименом незнаног Миодрага, а да оцу који се сопственог презимема одрекао, до краја остане странац. И ту старац упали свећу, да ту таму њему дугу као вечност осветли.

ИМА ЛИ МИОДРАГ КОГА?

Један Миодраг, страдао у Драгачеву је из Петровца на Млави, из фамилије Милетић. Други Миодраг је из породице Вучковић, из Великог Градишта. Ако било ко зна нешто више о потомцима ове двојице несрећника, нека се јави „Новостима“ или мени, да сећање на страдалника не умре – зове Богољуб све који би нешто више о незнаном Модрагу могли знати.

ПОЗНАО САМ МУ ЛИК

ЗНАМ да је једном отац кришом долазио да ме види. Срео сам на овом путу 1975. странца с бележницом. Познао сам му лик, али му нисам пришао, мислио сам да се то само осећања мноме играју… – каже Богољуб док пролазимо тим истим прашњавим сеоским путем.