МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС СЛАВИСТА: Ћирилица је прогоњена читав век

Није никакво чудо да се највећа борба између два рата код самих Срба водила око ћирилице и латинице. За сто година то је толико ескалирало да данас ретко ко хоће да каже да је ћирилица била осмовековно једино српско писмо, него поручују да имамо апсолутну равноправност и једног и другог писма – каже, за “Новости”, професор Милош Ковачевић, један од учесника округлог стола који је, у оквиру 16. међународног конгреса слависта, јуче организован на Филолошком факултету.

Тема округлог стола, једна од три специјалне теме Конгреса, била је утицај Првог светског рата на словенски свет, тачније како су друштвене и политичке промене имале утицаја на развој језичких норми словенских језика у послератном периоду.

Једина се Србија 1918. године, према Ковачевићевим речима, одрекла чисте српске језичке политике и једина је прихватила заједништво унутар језичког решења и назив српскохрватски језик:

– Прихватила је аустороугарско решење као оно које би задовољавало Србе, али и саме Хрвате. Сама промена назива језика у Босни и Херцеговини после Великог рата показала је да Хрвати ни тада нису мислили о заједничком језичком решењу. Решење именовања језика у БиХ за време Аустроугарске заправо је предодредило ситуацију, не само после Првог, него и после Другог светског рата. Још више је предодредило ситуацију у самој Србији. Српскохрватски језик је у БиХ установљен под директним утицајем Аутроугарске, док је Србија то језичко решење имала као окупационо, о чему сведоче београдске новине које су излазиле на српскохрватском, мађарском и немачком. Једине граматике које су писали Срби из БиХ, Владимир Ћоровић 1913. и Никола Симић 1916, биле су граматике српскохрватског језика – објашњава Ковачевић.

Након завршетка рата 1918. године, додаје наш саговорник, Народно веће Срба, Хрвата и Словенаца за БиХ доноси одлуку да језик у БиХ треба звати српски или хрватски:

– Другим речима, преузима се одлука Хрватског сабора из 1867. године. Срби, и најзначајни међу њима Александар Белић, потпуно преузимају језичко решење које је БиХ напустила и усвајају назив српскохрватски језик. То језичко решење је еволуирало све до 1954. године, када постаје заједничко свима.

Ковачевић напомиње и да Срби до Великог рата нису имали готово ништа писано латиницом, те да је Аустроугарска забранила ћирилицу “као највећу препреку уласку Срба у европску цивилизацију”.

– Крфском декларацијом из 1917. одређено је да ће у новој ослобођеној краљевини ћирилица и латиница бити равноправна писма. Тиме је Србија направила неку врсту компромисног решења. Чим је латиница дошла као равноправна, почела је да истискује ћирилицу, јер су Срби у новој заједничкој држави, тежећи што већем заједништву, све више попуштали под утицајем других – каже Ковачевић.

У свом излагању осликао је и контрадикторну ситуацију да је, у време Великог рата, Аустоугарска на терену Србије и БиХ употребљавала назив српскохрватски језик, али да је у Црној Гори и Хрватској био коришћен назив хрватски језик. Такође, подсетио је и да су прокламовани циљеви Крфске декларације – заједнички језик и употреба оба писма – били изневерени већ у првом уставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којем је наведен српско-хрватско-словеначки језик, који није ни постојао.

МИЛАНОВИЋ: ТРАУМА ЗБОГ ЗАБРАНЕ ПИСМА

У оквиру овог округлог стола професор Александар Милановић (на слици) је образлагао одраз језичке ситуације у време Првог светског рата у српској књижевности. Милановић је запазио да је за Србе под аустоугарском окупацијом далеко већа траума била забрана ћирилице него екавског изговора, те да су се неки после рата побунили против латинице као хрватског писма. Кроз мноштво књижевних примера, Милановић је илустровао и однос према југословенству и преименовању језика.