ПУСТА ПОЉА ТЕСЛИНОГ ЗАВИЧАЈА: Усташе убиле 500 Срба, 11 његових рођака

Мало ко би да обиђе и масовну гробницу, на православном гробљу, у којој је сахрањено 530 Срба из Смиљана и околине, које су усташе убиле за вријеме Другог свјетског рата.

Од Госпића, преко Смиљана, до Јадовна данас живи десетак српских породица, за разлику од прије посљедњег рата, када је ту било више од 50 одсто српског становништва, а госпићко-смиљански јереј Драган Михајловић у Смиљан долази када дођу туристи, који би, осим родне куће Николе Тесле, хтјели да виде и унутрашњост цркве у којој је његов отац, прота Милутин Тесла службовао, а свјетски познати научник крштен.

Мало ко би да обиђе и масовну гробницу, на православном гробљу, у којој је сахрањено 530 Срба из Смиљана и околине, које су усташе убиле за вријеме Другог свјетског рата.

У тој масовној гробници налази се и 11 рођака Николе Тесле.

Јереј Михајловић каже да је до рата деведесетих година гробница била обиљежена, али је за вријеме рата плоча разбијена.

И не само та плоча.

У згради некадашње Казнионице у Госпићу, одакле су у прољеће 1941. године Срби одвођени у логор Јадовно, данас су смјештени суд, затвор и дијелом цивилне службе.

То мјесто, симбол страдања, на тргу је који се данас зове Трг Алојзија Степинца, а испред су споменици Степинцу и Фрањи Туђману.

Јадовно је данас Национални парк Јадовно.

У Јадовну, у Лици, на Велебиту, у мају 1941. године, формиран је један од седам логора у комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, у којима су логораши боравили само привремено, док не дођу на ред да буду ликвидирани у некој од многих крашких јама и усјека, којима то подручје обилује.

Заточеници су били углавном Срби, али и Јевреји и противници идеологије НДХ, а за три мјесеца страдало ту је страдало укупно 40.000 људи.

– На овом мјесту је формиран логор половином маја 1941. године, да би 24. јуна досегао своје коначне границе. Према изјави малог броја преживјелих, свакодневно су пријеподне и поподне из правца Госпића, пјешке довођене колоне заточенике у дворедима, везаних руку са једним канапом или ланцем између њих. Они који би на том путу, дугом 20 километара од Казнионице у Госпићу, били малаксали, измучени, били би убијани у једној од успутних јама, као што је Шаранова јама, јама под Гргиним бријегом… – подсјећа за Танјуг предсједник Удружења Јадовно 1941. Душан Басташић.

Према његовим ријечима, други заточеници би били допремани у логор, који није био радни, већ „ликвидациони центар“.

– Овдје се ништа није радило, овдје се само чекало на ликвидацију – казао је Басташић.

У логору је половином августа, због италијанске реокупације, посљедњих 1.500 заточеника, од којих 1.200 Срба и 300 Јевреја, ликвидирано, закопано и ту им је и данас масовна гробница.

– Та тијела никада нису ексхумирана, прописно сахрањена. На овом мјесту се није долазило након 1945. године и Јадовно је, до посљедњих пар година, испало само једна јама – Шаранова јама, а јама Јадовно не постоји – каже Басташић.

Први ликвидациони центар формиран је управо у селу Јадовно, јер су, каже Басташић, ту ликвидације могле да буду брзе, а рачунало се и са добром жељезничком инфраструктуром, коју Госпић има.

Питање је је ли случајно што је баш на том подручју рођен и идеолог усташтва Анте Старчевић, као и што се тридесетих година прошлог вијека ту десио и Брушански устанак против једне жандармеријске станице, односно оружана акција, коју су организовали припадници организације Усташа – Хрватска револуционарна организација (УХРО), којој је на челу био Анте Павелић.

Колико је тај логор био добро чуван говори и податак да су само три мушкарца успјела да побјегну из њега.

– Само један од њих је преживио Други свјетски рат и само је један Србин успио да одавде буде пуштен – казао је Басташић.

Недалеко од логора у Јадовну, на неких 40 – 50 метара, налазила се једна од 32 крашке јаме, у којима су убијане жртве.

– За ту јаму занимљиво је рећи да је Бранко Цетина, један од тројице који је успио да побјегне одавде, свједочио како би током ноћи слушао негдје из близине глас који допире из дубине земље и који је на хебрејском, како је касније сазнао од једног пријатеља Јеврејина, говорио “Боже, спаси ме“ – испричао је Басташић, који је иначе и потомак настрадалих у логору на Јадовну.

Према његовим ријечима, шездесетих година прошлог вијека та јама је покривена бетонском плочом, на којој је изграђен споменик, али је он срушен у рату деведесетих.

– Јадовно је мјесто концетрационог логора у Другом свјетском рату за које се локација до 2010. године није знала, а претеча је логора у Јасеновцу. У вријеме док су се овде вршили ти страшни злочини, Јасеновац није ни планиран – казао је Басташић.

Након италијанске реокупације логора на Јадовну, свега негдје око 2.000 затвореника, које усташе нису стигле да убију, транспортовано је у Јасеновац и постали су први јасеновачки логораши, а како је навео Басташић, мали број њих је дочекао крај 1941. године.