Наиме, Изетбеговић је у говору на Игману упоредио руководство Српске и Србије из деведесетих година прошлог века са нацистичком Немачком.

„Питање је који је од два фашизма гори. Онај Хитлеров из прве половине или онај Милошевићев и Караџићев с краја 20. века“, рекао је Изетбеговић.

Уследиле су одмах жестоке реакције из РС, уз поруку да од директног потомка аутора „Исламске декларације“ и активисте злогласне СС Ханџар дивизије Алије Изетбеговића (због чега је осуђен 1946. године на три године затвора), нису очекивали ништа боље.

Председник Српске Милорад Додик изјавио је да је прича Бакира Изетбеговића — пропала прича.

„Он је политичар који одлази. Из обавештајних извора имам информације да Бакир већ поспрема своје истанбулско седиште за породицу да би збрисао одавде. Ето колико он воли ово све“, рекао је Додик.

Историчар др Милутин Живковић из Института за српску културу оцењује да је реч, са историјске стране, о потпуно неодрживој опаски, „која ће брзо потонути у море сличних, безпредметних изјава, по којима су, нажалост, познати политичари са ових простора“.

Србија и Република Српска су демократске државе, у којима свако има право на своје мишљење, истиче Живковић.

„Међутим, било би корисно за све, да се људи од утицаја, којима несумњиво припада и Бакир Изетбеговић, консултују са науком пре него што говоре у њено име. Наиме, у његовој изјави видимо да се помиње ’Хитлеров фашизам‘, иако је ова тоталитарна идеологија везана за Италију, а не за Немачку. Структуре фашизма и нацизма се умногоме разликују, што је одавно доказана чињеница“, истиче Живковић.

Интересантно је да је до Бакировог „излета“ у историју дошло истог дана кад је у Фазлагића Кули код Гацка, злогласном упоришту усташа из Другог светског рата, откривена спомен-чесма страдалим Бошњацима. И то не само настрадалим у последњем, већ и у Другом светском рату.

Уз то, „страдалим шехидима“ почасну стражу давали су припадници Армије БиХ, што је изазвало огорчење у Гацку.

Подсећамо, Фазлагића Кулу је историја забележила као једно од најрадикалнијих и најтврђих упоришта усташа у Другом светском рату. Током Другог светског рата мештани су Фазлагића Кулу називали „малим Берлином“, који је ослобођен тек после правог Берлина — у мају 1945. године.

Усташе из Фазлагића Куле познате су по бројним покољима Срба током Другог светског рата. Покољ више од 130 Срба из околине Билеће 4. и 5. јуна 1941. године које су усташе из Фазлагића Куле бациле у Корићку јаму, детаљно је описао Вук Драшковић у свом најпознатијем роману „Нож“.

Кад је реч о антифашизму Бакира Изетбеговића и његових следбеника, једна од примедби из Републике Српске јесте да они основним школама у Горажду и Сарајеву дају називе по официрима Ханџар дивизије и усташким слугама.

Живковић каже да иако је 13. СС брдска дивизија „Ханџар“ у себи носила политичке тенденције за ширим овлашћењима, па чак и аутономијом муслимана унутар НДХ, са којом се Загреб није у потпуности слагао, реч је о јединици формираној од стране нацистичке Немачке, а под патронатом рајхсфирера Хајнриха Химлера.

„Њено људство је, како оно из Босне, тако и оно из Новог Пазара и са Косова и Метохије, извршило низ тешких злочина над цивилним становништвом, углавном српске етничке припадности, током окупације Југославије у Другом светском рату. Подизање споменика СС војницима ове јединице, у било ком тренутку, представља покушај ревизије историјских чињеница и релативизације почињених злочина“, додаје саговорник Спутњика.

Изетбеговићев „испад“ на Игману није прво (а изгледа ни последње) прозивање руководства Србије и РС с почетка деведесетих за нацизам. Могло би се рећи да је таква пракса, у последње време, постала део фолклора бошњачких политичара и интелектуалаца.

„И овде се ради о ревизионизму за дневнополитичке потребе, који из угла озбиљне историјске науке нема никакво упориште и због тога не заслужује подробнији коментар“, закључио је Живковић.