МИТАР КОВАЧ: Лажна држава Косово нова чланица НАТО, после Македоније

Све више је индикатора који указују да је америчка демократија формална, те да иза званичне власти отуђени и корумпирани центри моћи настоје да спроводе одлуке, у функцији њихових глобалистичких интереса. Због тога свет сваким даном постаје нестабилнији и налази се у зони високог ризика избијања регионалних ратова који могу угрозити светски мир и нанети човечанству несагледиве последице. Косово и Метохија јесте простор сукобљених интереса великих сила.

Логика рата је и даље окосница размишљања америчких и британских политичких и војних стратега јер континуирано гомилају НАТО снаге на руској граници, као да на тај начин могу променити стварност. Отуд настојања тзв. дубоке државе да дискредитује разговоре између председника Путина и Трампа у Финској. Ти центри моћи на Западу не желе да се одрекну спровођења насилне глобализације у свету и инструментализације САД, НАТО и ЕУ, у том процесу.

Признање независности Косова је био и остао „главни услов за улазак Србије у ЕУ“, а актуелна власт у Србији и даље непрекидно говори да „не види други пут за Србију, осим пута у ЕУ“. НАТО не жели да државе западног Балкана остану изван тог пакта и кроз европске интеграције успостављају критерије у складу са њиховим интересима.

Многе одлуке држава о уласку у НАТО, на истоку Европе, нису донете на демократски начин. Оне су политички исфорсиране у складу са интересима НАТО. Такав приступ испољен је код пријема балтичких држава, Румуније, Бугарске, Хрватске, Албаније, а посебно Црне Горе. Процес је посебно интензивнији у погледу притисака и пријема БЈР Македоније, бих и лажне државе Косово.

Западу се жури да се што пре донесе тзв. трајно обавезујући споразум, који би легализовао лажну државу Косово и суштински померити међународно признату границу Србије са Кошара и Паштрика на Мердаре и Јариње. То је био и почетни стратешки циљ администрације САД, још пре агресије на СР Југославију. Осим геополитичких интереса САД у походу на исток укомпоновани су приватни интереси дела те политичке и војне елите. У сарадњи са терористима и криминалцима на Космету остварили су огромне финансијске зараде а и сада су власници фирми које се баве експлоатацијом ресурса на Косову и Метохији.

Под плаштом „нормализације односа“ између Београда и Приштине, САД и Велика Британија, преко НАТО пакта, настоје да формализују легализацију окупације Косова и Метохије. На тај начин НАТО би постао и формално сила која одлучује о свему на у лажној држави Косово а сваки покушај заштите Срба на Космету, од стране Србије, сматрао би се „агресијом на Косово“, које би брзо постало чланица НАТО пакта.

Лажна држава Косово постала би „БОНДСТИЛ“ за базирање НАТО снага на целој територији, у даљем походу на исток. Тако би Србија суштински постала, са делом своје националне територије, на страни НАТО пакта.

О овој будућности треба да размишља српска власт и да постане свесна које дугорочне последице доноси народу и држави са потписивањем „трајно обавезујућег споразума“ између Београда и Приштине. Велико проблем српског народа огледа се у томе што и већи део опозиционих партија би безусловно предао целу територију Косова и Метохије и признао лажну државу Косово.

Косово нам не може нико узети ако га сами не предамо, а ако га предамо на њему ће НАТО убрзо почети градити инфраструктуру за војне снаге САД и УК, па и осталих водећих чланица НАТО пакта, која је неопходна за извођење војних операција на југоистоку Европе.

То је довољан разлог да Србија никада не прихвати могућност учлањења тзв. Косова у регионалне и међународне организације. За Србију је већа опасност укључивање Косова у НАТО пакт, него у УН. О томе се не говори а то је суштина целокупне кампање која се спроводи под плаштом јачања мира и безбедности на тзв. западном Балкану.

Власт у Србији се упорно труди да убеди народ да другог излаза нема и да баш сад и ускоро треба да се заврши Косметска криза, ради „перспективе потомства“. Ако је перспектива у предаји националне територије и померању и промени међународно признатих граница Србије, онда нека питају народ коме је већ јасно да се ради о класичној отимачини историјске националне територије и о неуставном деловању и потписивању споразума који нису у складу са правом и вољом народа.

Запад упорно притиска Србију да се „преговара“ са лажном државом Косово, док паралелно САД, Велика Британија и Немачка шаљу инструкторе и саветнике организују, опремају и обучавају тзв. Косовске снаге безбедности (КСБ) и припремају их да преузму функцију будућих Косовских оружаних снага (КОС).

Дуже време НАТО пакт и КФОР плански и уз улагање значајних средстава помажу властима лажне државе Косово да изграђују будуће оружане снаге. Такво стратешко узмицање и слом, Србија је доживела у Другом светском рату након уништења државе када су формиране балистичке оружане формације уз велику помоћ нацистичке Немачке. Данас имамо државу и добровољно пристајемо кроз потписивање тзв. трајног обавезујућег споразума да испунимо и последњи спољни услов за формирање и промовисање тзв. Косовских оружаних снага (Војске Косова). У току Другог светског рата нацистичка Немачка није тражила оно што данас траже САД, ЕУ и НАТО пакт.

По усвојеној динамици реализације Стратегије САД за западни Балкан дошло је време да се формализују политичке, безбедносне и међународне предпоставке ојачавања незвисности НАТО државе Косово. Рокови су чак и јавно саопштени а одвијају се кроз тзв. политички дијалог између Београда и Приштине.

Америци и водећим државама НАТО пакта, након скоро 20 година од окупације, тог дела Србије треба „међународна тапија“ да је то њихов простор. Из тих разлога не дозвољавају никакву објективну поделу нити останак чистих српских општина севера Косова и Метохије у Србији.

Запад „обавезујући споразум“ види као међународно ваљан правни акт који би заувек српском народу и потомству оспорио право на Косово и Метохију јер би се граница са Кошара и Паштрика преместила на Мердаре, Преполац и Јариње. Запад уступак Србији припрема једино у формирању „заједнице српских општина“, како би се то пред народом прикзивало као „резултат и успех преговора“, којим се „штити српски народ“.

Сви одлично знају у свету да ако Србија пристане на легализацију одцепљења лажне државе Косово да ће доћи до наставка егзодуса великог дела српског народа са целог простора Косова и Метохије. Данас српски народ на Космету задржава нада и вера да неће бити остављени и издани од власти своје државе Србије.

Осим простора Косова и Метохије, НАТО пакт је заинтересован и за многе стратешке локације пре свега за врх Копаоника, војни аеродром Дубиње у Сјеници и за Телекомуникациони центар, на планини Јадовик, у близини Сјенице и Нове Вароши. Све су то објекти које је НАТО пакт бесомучно бомбардовао током агресије на СР Југославију 1999.године.

Тхе НАТО лед-пеацекеепинг форце КФОР анд Косово Полице цондуцт а јоинт цроwд- анд риот-цонтрол дрилл ин Пристина. хттпс://www.рферл.орг/а/косово-аррестс-тwо-суспецтед-планнинг-аттацкс-нато-троопс-публиц-белгиум-франце/29281001.хтмл

Министарство Косовских безбедносних снага од 2009. до сада потписало је меморандуме о разумевању са Великом Британијом, Литванијом, Холандијом, Албанијом, Црном Гором и Шведском, а билатералне споразуме са Словенијом, Хрватском, Немачком и план о сарадњи са Македонијом. И на овом послу Британци су се показали као велики рушитељи српске државе и непријатељи српског народа, као и неоколијалне власти појединих суседних држава којима је историјски Србија стварала и очувала државност и донела Слободу.

За све досадашње кораке које је чинио НАТО са властима лажне државе Косово власт Србије је имала потпуне информације, али нажалост никада на примерен и званичан начин није упутила протест или неслагање нити је јако на томе инсистирала. Школовање будућих официра и обуку будућих подофицира и војника није ни симболички оспоравала кроз сугерисање Србима да не иду у Косовске снаге безбедности. То се могло чинити кроз легално деловање преко српских политичких странака на Космету. У последње време о томе се отвореније говори и доводи у контекст законске одговорности због укључивања у нелегалне оружане формације на простору Р. Србије.

У пријашњем времену чак су српски страначки активисти били присутни на свечаностима где се пред Тачијем полагала заклетва лажној држави Косово. За Тадића крив је био Милошевић, за Дачића и Вучића крив је Тадић и Коштуница, и као да се даље не може сем путем издаје и понижења. Мора се „признати реалност“, а пре су сви говорили да суштински никада неће признати независност лажне државе Косово и да је то та реалност.

Сада измишљају неку другу реалност, коју диктирају САД, Велика Британија и Немачка. За народ то није реалност него легализација окупације. Због јаког и масовног отпора народа предаји и издаји Космета тај „трајни обавезујући споразум“ ће се покушати приказати у медијима на „статусно неутралн начин“.

Србија може да се нађе у ситуацији да се, после потписивања такозваног обавезујућег споразума, на административној линији према јужној Покрајини нађу Косовске оружане снаге, као део НАТО структуре. То је изненађење за неуке политичаре и њихове плаћене аналитичаре, који понављају изанђале мантре са Запада.

У НАТО пакту знају да се без заокруживања независности лажне државе Косово неће моћи легално промовисати тзв. Косовске оружане снаге а да се не поништи Кумановски споразум, Резолуција 1244 СБУН и ако Срби у косовском парламенту не подигну руку за формирање будуће војске. Међутим јасно је свима да НАТО пакт унилатерално бомбардује и окупира народе и државе а камо ли да неће прекршити остале одредбе међународног и националног права, како би остварио своје интересе.

Истовремено то је намера америчке администрације да укључивањем лажне државе Косова у НАТО пакт, након „обавезујућег споразума“, обухвати већи део региона западног Балкана, што би био додатни притисак на Србију да се прикључи Алијанси. Уз паралелне политичке, економске и енергетске процесе намера им је да потпуно истисну било какво присуство Русије на Балкану и реше се лажне „руске претње“.

Проблем је у томе што власт у Београду скоро 20 година постепено чини све, под притисцима, да сервилно испуњава налоге САД, Велике Британије и Немачке, кроз европске интеграције. Оно што се даје Албанцима у лажној држави Косово на све начине се спречава Србима у Републици Српској. У таквом погубном миру се на два места паралелно урушавају витални српски национални интереси.

НАТО присуство на Косову, превасходно кроз Кфор и уз сарадњу с Приштином и ЕУ, доприноси заштити и безбедности целог региона, поручили су у Бриселу лидери Атлантског савеза и нагласили да ће „у склопу постојећег мандата подржати развој безбедносних организација на Косову“. Челници НАТО су у Декларацији бриселског самита истакли да се тај развој безбедносних снага на Косову остварује кроз НАТО саветодавни и тим за везу, а навели су да „примена појачане интеракције с Косовом напредује добро у смислу дијалога и практичне сарадње“. „Ми поздрављамо тежње Косова да побољша своју способност да зајамчи заштиту и безбедност за све грађане, као и да допринесе безбедности Западног Балкана“, поручили су лидери Атлантског савеза.[1]

Заменик генералног секретара НАТО-а Роуз Готемелер изјавила је да НАТО подржава формирање војске Косова и да тај процес треба да се одвија у складу са Уставом Косова.

„Важно је да Косово настави процес реформи што укључује формирање професионалних снага безбедности. Наставићемо да сарађујемо са званичницима Косова и подржавамо мисију Кфора на Косову. Сматрамо да је важно да се одржава безбедност у региону и да се помогне формирање професионалне војске Косова“, рекла је Готемелер уочи Самита НАТО-а у Бриселу. Готемелерова је навела да НАТО снажно охрабрује наставак дијалога Београда и Приштине под покровитељством ЕУ.

„Свесни смо аспирација Косова ка чланству у ЕУ и НАТО, али треба прећи велики пут до тога. Веома је важно да Приштина настави дијалог са Београдом и да буде успешан и да донесе решење“, поручила је Готемелер. Готемелер каже да се КФОР неће повући са Косова, а да ће на предстојећем самиту НАТО бити речи о посвећености наставку мисије КФОР-а.[2]

„Став НАТО по питањима Косова и Крима је јасан и не мења се“, рекао је Роберт Пшчел, високи НАТО званичник задужен за Западни Балкан и Русију, у разговору за “Блиц” који је крајем недеље присуствовао НАТО самиту у Бриселу. Изјавио је да је потпуно погрешно поредити дешавања на Косову и на Криму. „Нема ту никаквих сличности. Ради се потпуно другачијим ситуацијама. Питање Косова је било на међународним агендама годинама јер сви знамо због чега, зато је и НАТО реаговао, и важно је запамтити да су на дешавања тамо реаговале многе међународне организације почевши од Уједињених нација, да су донете резолуције и да су донете пресуде међународног трибунала. Поента је да апсолутно нема сличности са Кримом јер до 2014. године, овај део Украјине, који је за нас то и даље, јер не признајемо анексију, дакле до 2014. није било никаквог трага да је Крим био на икаквој агенди, није било жалби на третман према иједној етничкој групи на Криму. Искрено, а то је најтужније од свега, јесте да је до тада било мира на Криму. Дакле чињенички је нетачна компарација Крима и Косова.“[3]

Изнети ставови званичника НАТО јасно говоре о њиховим намерама у будућности. Сви преговори и разговори су у функцији понижења српског народа, на шта не треба пристати ни по коју цену.

„Анализом декларације НАТО видљиво је да се за Србију ништа не завршава закључивањем правно обавезујућег споразума са Приштином. Заправо, игра за нас тек тада почиње. После тога би званични Београд морао бити кооперативан и око НАТО планова у бих, али и по питању сопственог учлањења у Алијансу. А онда би морали у Летонију и Ирак, а можда са својом војском и на Косово, да понижење буде комплетно“, истиче Душан Пророковић.[4]

Албанци знају да лажна држава Косово и њене оружане снаге, чланство у ЕУ и НАТО пакту је немогуће без сагласности власти Србије. Зато слушају своје менторе, пре свега САД, како би после доношења обавезујућег споразума постале нова чланица НАТО пакта после БЈР. Македоније. Промашеним стратешким одлукама власт у Србији и тзв.политичка елита могу довести НАТО на Копаоним, Мердаре, Преполац и Јариње као гарант безбедности и независности лажне државе Косово. Оно што НАТО пакт може да чини и што је урадио на Космету Србија не треба да прихвати ни по коју цену изузев објективне поделе и компромиса.