ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ГЕРИ ЛУКАС, ГИТАРИСТА: Емиров бенд је један од најбољих, можда и најбољи на свету, када причамо о наступу уживо!

– Српски народ је врло мирољубив и довољно је попричати са било ким од вас да се види како је то страшило, које су медији начинили од вас, само једна велика превара. Исто мислим и о Русији, коју сада медији демонизују. Сулудо је проглашавати неку нацију расом чудовишта. Радили су то са Јеврејима и Србима. Када су ме први пут звали да свирам у Немачкој, дуго сам размишљао о томе да ли треба да идем због онога што су чинили мом народу.

Ово у интервјуу „Искри“ каже чувени амерички гитариста Гери Лукас који је ове године гост Емира Кустурице, Мећавника и фестивала „Бољшој“.

Гери Лукас је светски познат гитариста, члан бенда Кептн Бифхарт, дуго је радио и са чувеним Џефом Баклијем. Снимио је 30 албума и два пута био номинован за Греми награду. Један од најупечатљивијих гитариста данашњице.

Радили сте са сјајним музичарима попут Кептн Бифхарта, Џефа Баклија, Ника Кејва, Лу Рида, Криса Корнела, Игија Попа. Ко вас је највише инспирисао када је реч о наступу уживо?

Дефинитивно Бифхарт, јер је он био мој први ментор. Волео сам и то што је у потпуности био против шоу бизниса. Био је и велики шоумен. Његов став је био „заболе ме“. Просто је био рођен као неко са урођеним смислом за ометање главешина у послу којим се бавио, као и људи који организују концерте. Истина, не треба се увек тако понашати, јер бисте сигурно волели да вас организатори позову поново. Он је једноставно био бескомпромисни уметник. Последњи албум смо снимили за „Вирџин рекордс“, а он је имао неку замерку на уговор, па би на многим концертима између нумера убацивао саркастичне коментаре о нашој издавачкој кући. Био је бунтовник.

Шта сте тачно радили са Аленом Гинсбергом?

Одувек сам га волео као уметника и вечито се дивио његовој поезији. Док сам ишао у средњу школу, имао сам његов постер на зиду. Имао сам срећу да га упознам и урадим неколико ствари са њим у Њујорку. Једном приликом је са Едом Сандерсом направио вече названо „Amazing grace“. Био сам изабран да водим бенд и те вечери смо песму „Amazing grace“ свирали 730 пута! Позвао је сваког доброг песника који је живео у Њујорку да напише нови стих ове песме и изађе на бину да је рецитује или пева, а његова верзија је била последња и најбоља. Други пут сам био позван на отварање изложбе у галерији, а изложба је носила назив „Трећи светски рат“. Тамо је говорио своју песму „Балада о скелетима“, а ја сам га пратио на гитари. Тада ми је дао рукопис те песме и још увек је држим урамљену на зиду. Његова филозофија поезије била је да је прва мисао најбоља мисао. Понекад, када превише радите на нечему, оно што сте створили умире, јер сте обраћали више пажње на исправку, него на идеју.

С обзиром на то да сте други пут на Мећавнику, шта мислите о овим фестивалима које организује Емир Кустурица?

Ово су магични фестивали. Направити овако нешто на планини је за мене као уметника невероватно инспиративно. Иначе сам урбани тип човека, али у овако дивном окружењу је све лакше и боље. Дрвенград ми је доказао да сам себе превише лишио природе. Поред тога, Емир је овде сакупио толико талентованих људи. Лично, запрепашћен сам нивоом на којем свирају ови млади људи. Овде сви савршено свирају и с огромном страшћу. Путујем по свету, али овакву концентрацију талента никад и нигде нисам сретао. Деца која овде свирају су чаробњаци на инструментима. Иначе обожавам класичну музику. Када сам са девет година почињао да свирам гитару, свирао сам класику. У том периоду, вежбао сам врло једноставне класичне композиције, мада, истина, био сам врло лењ. Нисам био редован на часовима нити сам много вежбао, па је професор одустао након осам месеци. После неког времена, почео сам да свирам француску хорну. У нашој кући се одувек слушала класична музика. На мене је заиста много утицао Леонард Бернштајн и његова музичка просветитељска мисија. Први велики комплимент сам добио управо од Бернштајна 1973. године када је он био супервизор концерта у Винер концертној дворани. По завршетку концерта је пришао и рекао ми: „Човече, твоја гитара тако дирљиво јеца.“ Био сам поносан на тај коментар, јер је Бернштајн био мој музички узор. Када је он преминуо, Њујорк тајмс је на насловној страни објавио да је преминуо краљ музике. Заиста, после њега, никада нидмо имали таквог едукатора и ентузијасту. Он би био пресрећан да види шта се дешава овде код Емира. Још од Кустендорфа, ја свима по свету причам о Дрвенграду и трудим се да људи сазнају да постоји ово невероватно место. Бољшој фестивал је за мене показатељ да музичко образовање у Србији и Русији предњачи у односу на остале земље.

Да ли је још неки Американац уживо свирао песму посвећену Фиделу Кастру, као што сте то ви учинили са Емиром Кустурицом и његовим бендом на Кустендорфу?

Било је тих музичара у шездесетим. Од тада не. Рај Кудер је доста радио са кубанским музичарима, али да вам одам једну тајну, он није проводио време са њима, нити је већину времена био присутан. Ти музичари би све одсвирали, па би снимак био послат њему у Америку да он доснимава свој део. Просто, он је направио причу да би се албум продавао. Иначе, ја сам 2009. почео да одлазим на Кубу. Тада сам отишао због филмског фестивала у Хавани. На том фестивалу сам имао три премијере филмова за које сам радио музику. У Хавани сам се срео са ћеркама Пабла Миланеза, Хајдеа и Сујлен. Са њих две сам снимио једну песму на коју сам заиста поносан. Та песма је била супротно ономе што је Кудер радио, па чак и по томе што сам је снимао са две младе даме, а не са старим музичарима. Кубанци су заиста талентовани. Што се тиче аутора из шездесетих које сам спомињао, предњачи Фил Оукс. Он није познат као Дилан, али је компоновао заиста одличне протестне песме. Творац је занимљивог стиха „уједињено воће вришти на кубанским обалама“. Дакле, он је писао неке песме које су подржавале кубанску револуцију. То је један од храбрих људи, али Америка такве не воли. У њој медији испирају мозак народу и покушавају да нас убеде како су комунистички режими претерано репресивни, како убијају свој народ и све оне који посете њихову земљу. Нико у Америци не прича о томе, али ми имамо огроман број политичких затвореника, црних листи, па самим тим, ко год би иступио из калупа који држава пропише, он је себе прогнао из свих медија и нико га више нигде неће звати да наступа. Веома сам поносан што сам свирао са Емиром и његовим бендом. Волео бих да радим са њима нешто више. То је један од најбољих, па можда и најбољи бенд на свету, када причамо о наступу уживо. Они могу да свирају све и имају душу. Емир има заиста добар, аутентичан глас. Он је нешто као Бифхарт, иако сам чуо да пева од скора. Било ми је бескрајно симпатично што су сви обучени као мексички одметници. Одувек сам био на страни побуњеника.

Шта сте мислили о Србији пре него што сте почели да долазите овде? Да ли је америчка пропаганда о нама као кољачима, силоватељима и дивљацима утицала на вас?

Чуо сам за Србију када је, међу првима, признала Израел. Тај потез, за мене као Јеврејина, био је врло значајан. Моја мајка је Пољакиња и долази из места у ком се догодио ужасан погром Јевреја, а отац је из Чешке. Стога, источна Европа је као мој дом. Када сам први пут дошао у Београд, свирао сам са бившим члановима Кептн Бифхарта и био сам очаран тим градом. Слушали смо како је ружан, мрачан и ужасан, а онда смо дошли и видели бескрајну лепоту тог града и упознали најгостољубивије људе на свету. Заљубљен сам у Србију. Тада сам срео једну девојку, Наташу Урбан, која ми је рекла да овде пуштају моју музику на радију у оквиру џез програма. Био сам одушевљен. Јавила ми се када је НАТО бомбардовао вашу земљу. Причала ми је да је изашла из куће до продавнице, а затим је у продавници чула експлозију. Није више било моста који је прелазила, али ни њене куће. Био сам ужаснут овим чином НАТО-а. Свим пријатељима сам причао колико бола трпи ваш народ. Знам да сте заиста пропатили, а исто тако знам да је НАТО бомбардовао и цивиле. То је одвратно! Управо тај злочин против Србије начинио ме је још већим пацифистом, јер сам тада увидео шта се све у свету проглашава правдом. Као уметник верујем у то да музика може бити оружје. Она не руши мостове, већ их гради.

Ваш народ је врло мирољубив и довољно је попричати са било ким од вас да се види како је то страшило, које су медији начинили од вас, само једна велика превара. Исто мислим и о Русији, коју сада медији демонизују. Сулудо је проглашавати неку нацију расом чудовишта. Радили су то са Јеврејима и Србима. Када су ме први пут звали да свирам у Немачкој, дуго сам размишљао о томе да ли треба да идем због онога што су чинили мом народу. Одлучио сам да им пружим прилику, јер сам схватио да моје претке нису убијали ти млади људи. Људи су људи и нису нешто што се дели, већ спаја. Сигурно ћу наставити свима да причам о вашој прелепој земљи. Да више људи по свету зна за овај и остале Емирове фестивале, милиони би дошли. Чувајте Емира, јер је драгоцен. У мојој земљи је важан само Ем-ти-ви и други масовни медији. Овде је Емир свима дао могућност да својом музиком допру до младих људи. Пресрећан сам што могу да свирам своју музику у предивној земљи каква је Србија и пред таквом величином као што је Емир.

Тагови: Бољшој, Гери Лукас