Херој са Кошара у болничкој постељи: Држава за коју је крварио, окренула му леђа

Бачко Градиште варош је у општини Бечеј. Наша прича почиње на обалама Тисе, али су његова трагедија, уједно и јуначко дјело, почели у Бару. Живко Попов је тог прољећа 1999. године из Бара, као војник на одслужењу војног рока, по хитном поступку пребачен на границу с Албанијом, на караулу Кошаре. С неколико стотина српских војника, мјесецима је у том дијелу Србије водио битку против албанских терориста, које су активно подржавали Војска Албаније и НАТО авијација. Циљ напада с албанске стране, била је копнена инвазија на Савезну Републику Југославију и пресјецање комуникација јединица Војске Југославије између Ђаковице и Призрена. Један од оних који је спријечио копнену инвазију на нашу територију, био је и Живко Попов.

– Били су то страшни дани, али поносан сам кад говорим о томе. То је била највећа битка у том рату. Било нас је много мање од непријатеља. Да смо тад поклекнули, душмани би до Ниша стигли.

У тој бици јуначки је погинуло 108 припадника Војске Југославије. Ја сам преживио, али тешко сам рањен четрдесет пети дан битке. Задобио сам тешке повреде главе и руке. И у таквом стању, положај нисам напуштао док није стигло појачање с наше стране. Неколико дана провео сам у болници у Пећи. Нисам се ни опоравио, а својевољно сам се вратио на Кошаре, каже за „Слободу“ Живко Попов.

Након рата, лијечио се од стресова које је доживио на ратишту. Ране на души нису се зацијелиле, али је Живко отац четворо малољетне дјеце, што му је све ове године давало снагу да с надом гледа у будућност.

– Радио сам најтеже физичке послове да их прехраним, да им обезбиједим све што им је потребно и да покушам да их изведем на прави пут. Све је некако било добро до 28. марта ове године, када сам доживио инфаркт миокарда. Сада ми срце ради у капацитету од 70 одсто. Сљедећа операција заказана је за 24. јул.

Док сам био у болничкој постељи, сазнао сам да сам остао без посла. Због болести, уручен ми је отказ. Нису жељели да плаћају моје љекове, ни прегледе, па сам био препуштен сам себи. Сада чекајући нову операцију, пијем девет врста таблета. На љекове мјесечно трошим око 100 евра.

Тешко живимо, супруга надничи кад има гдје, а од државе немам никакву помоћ. Купимо основно, хљеб и млијеко, али немамо за све оброке. Прво гледамо да дјеца једу, па за супругу и мене ако нешто претекне. Бринем се, ко зна шта ће бити! Него, опет нисам сам. Моји другови, ветерани Приштинског корпуса 125. моторизоване бригаде покренули су акцију да се мојој породици и мени помогне. Хвала им на томе, испричао нам је Живко.

А кућа у којој живи породица Попов у лошем је стању и пријети да се сруши. Живкови пријатељи кажу да ће се до зиме, под теретом снијега, кућа урушити.

– Као таква кућа је небезбједна, поготово за дјецу. Кућа мора да се реновира и тој дјеци се мора обезбиједити кров над главом прије него што стигне зима. Живкова супруга повремено надничи на њивама, а те дневнице им никако нису довољне. Он, разумиљиво, не може да ради, подршку од државе нема, а пред њим је тешка операција. Приходи од ријетких надница његове супруге, једини су у њиховој породици. Доскоро су имали једну козу, чијим млијеком су хранили дјецу. Међутим, недавно им је та коза украдена, па сад немају ни то, кажу Живкови другови.

Они кажу да би идеално било да се Живковој породици обезбједе услови да се баве пољопривредом.

–Да им се набаве домаће животиње од којих би могли да живе, да се скупи новац да прегурају мјесеце у којима Живко неће моћи да ради, да урадимо све да њихову кућу реновирамо и његовој дјеци омогућимо нормалан живот. Зато, браћо, и вас у Црној Гори позивамо да помогнете колико можете, поручују ветерани Приштинског корпуса.