За Ивана Степановича Јастребова, руског дипломату и конзула у Призрену, Скадру, Јањини и Солуну, шира српска публика први пут је чула захваљујући роману „Руски конзул“ Вука Драшковића из 1988. године. Тако се тај човек, који није био само дипломата, већ и историчар, етнолог и археолог у свест српског народа увукао најпре као митска фигура, књижевни лик.

Тада је била исправљена једна од неправди нанета том великом заштитнику српског народа на Косову и Метохији. Сада „Службени гласник“, објављивањем Јастребовљевог дела „Стара Србија и Албанија“, исправља још једну неправду.

„Стара Србија и Албанија“ први пут се појављују пред српском публиком у интегралном издању. Да своје дело објави за живота, Јастребова је спречила изненадна смрт 1894. године, по свему судећи насилна, у Солуну, последњем месту у којем је службовао.

„Аутор на простор који дефинише као Стару Србију не гледа као простор који директно припада хришћанима и Србима, него као простор националне и верске комплексности, једног врло необичног међуживота, из којег вероватно полазе све добре и лоше стране једне такве егзистенције. Ова књига је можда једна заборављена перспектива о томе шта живот у некаквој својој пуноћи постојања на једном простору заиста јесте“, каже Петар Арбутина, директор издавачког сектора „Службеног гласника“.

У савременом контексту дело Ивана Јастребова, каже историчар Дарко Гавриловић, чита се као дуго путовање по српској историји које је приредио један Рус, желећи да упозна не само српску, већ и светску јавност са местима, пределима и земљама у којима су некада живели Срби, а којих је тамо, у његово време, у другој половини 19. века, било све мање.

„Када је Јастребов писао о Србима, често је правио паралеле и параболе на оно што је виђао у својој Русији. Будући да је поникао из свештеничке породице и био одлично школован, успео је да, на више него пластичан начин, путујући по старим српским крајевима, а то се пре свега односи на потез од Косова до Охрида и од Охрида до Скадра, заокружи један простор на којем су живели Срби и у исто време опише тај простор са којег они у великом броју одлазе“, каже Гавриловић.

Према речима уредника издања Бориса Челиковића, Јастребовљево дело актуелно је и данас, иако је писано пре скоро 130 година, зато што је руски конзул довољно добро спознао све етничке актере простора о којем пише.

„Од Јастребова се може научити пуно, јер је био интердисциплинарног образовања. Он је био у стању да се издигне изнад тог простора. Нема он нека предубеђења, ни национална, ни верска. Говори позитивно и негативно о свим народима. Али сагледава их такве какви јесу“, каже Челиковић.

Ипак, иако се у књизи критички односио према свим народима који су живели на простору Старе Србије, дипломата Јастребов није се либио да штити српски народ од турског и албанског насиља, а ако је било потребно и лично је узимао оружје у руке.

Лично је спречио турске власти за затворе Призренску богословију, чије је оснивање помогао, а не тако ретко штитио је српске девојке од турских и албанских отмица. Јастребов је, тако, био сведок свих насиља над Србима, поготову у Призрену, где се најдуже задржао на служби.

Од времена Ивана Јастребова на Косову и Метохији ништа се није променило. На том простору правила се изгледа не мењају и као што је Јастребов морао да се креће са наоружаном пратњом, тако је и данас ситуација слична, закључује Челиковић.