МИЛОШ КОВИЋ: Деобе и уједињења

Записана историја српског народа, дуга преко хиљаду и четири стотине година, јесте древна прича о деобама и уједињењима, завади и слози. Разјединитеље је радо заборављала, док је ујединитеље увек памтила. Међу првим српским владарима, из династије Вишеславића, посебно је запаћен Часлав, који је владао скоро свим српским земљама. И Војислављевићи су дали ујединитеље, краљеве Михаила и Бодина. Међу Немањићима, без премца је велики жупан Стефан Немања, ујединитељ „српског отечества“. Са њим је упоредив краљ Милутин и, наравно, цар Душан. Међу Котроманићима, највећи је опет један ујединитељ, краљ Твртко.

Оних који су државе растурали, и уздизали се на њиховим рушевинама, да би за себе одвајали своје малене феуде, често у савезима са непријатељима свога рода, уколико су уопште помињани, непогрешиво су оцењивани.Његошево „великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство“ одјек је древне свести и традиције, већ тада старе четири и по века, сазреле у добу Косовске битке.

У столећима проведеним под туђом влашћу, Србе је, невидљивим нитима вере и предања, уједињавала њихова Пећка патријаршија. После њеног укидања, ујединитељске мисије прихватили су се прво митрополити из куће Петровића, а потом и династије Карађорђевић и Обреновић. Цео деветнаести век протекао је у знаку идеје уједињења и ослобођења Црне Горе, Србије, Босне, Херцеговине и Старе Србије. Сви сукоби између три српске династије имали су корен у супарништву око питања ко ће ујединити српство.

Када је коначно дошао тренутак ослобођења и уједињења 1918. године Срби су, предвођени Краљем Ујединитељем Александром Карађорђевићем и Николом Пашићем, уместо понуђене Велике Србије, изабрали вишенационалну Југославију. Била је то држава довољно велика и широка за све њене народе. Разорили су је немачки нацисти и италијански фашисти, уз подршку издајника који до данас, у историји и традицији, носе жигове срама. Тито је био обновитељ велике југословенске државе. Унутар ње је, међутим, ујединио Хрвате и Словенце, док је Србе поделио на пет федералних јединица, изделивши чак и саму Србију на покрајине. У Црној Гори однеговао је потпуно нову, синтетичку, црногорску националну свест.

Немачка је, уз сарадњу осталих земаља ЕЗ и ЕУ, прва започела разарање друге Југославије, да би се, за њом, тог посла прихватиле и САД. И поново, међу бившим југословенским народима и самим Србима, освајачи и окупатори пронашли су довољно сарадника.

Међу њима су, наравно, и они који су, завадивши браћу и сроднике, одвојили Црну Гору од Србије. На основу дуге српске историје сасвим је јасно како ће бити оцењена њихова дела. Човек се заиста пита како и зашто неко може да пристане на тренутак моћи и богатства у замену за вечно проклетство и срамоту. Нама, у међувремену, остаје да се припремамо за ново ослобођење и уједињење, које ће, са променама историјских циклуса, пре или касније, поново доћи.