ТРИФКОВИЋ: Поборници унитарне БиХ савршено оруђе виде у групи „Правда за Давида“

Политички аналитичар Срђа Трифковић сматра да западни поборници унитарне БиХ виде савршено оруђе у групи „Правда за Давида“, коју користе управо у тренутку када, послије дужег затишја, опет интензивно припремају лобистички терен за убјеђивање америчке јавности и законодавних тијела да прихвате већи „ангажман“ САД на Балкану са циљем привођења крају „незавршеног посла“.

У ауторском тексту за портал „Све о Српској“, Трифковић је навео да је од самог тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. године присутна склоност утицајних личности америчког спољнополичког естаблишмента, као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене да заговарају унитаризацију БиХ и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља.

„Поборници унитаризације, како је 2011. године истакао Стивен Мајер, од почетка имају у виду јасно зацртан циљ – транзицију БиХ од наводно ‘нефункционалног и ратом раздељеног штићеника међународне заједнице у стабилну, мултиетнички интегрисану либералну демократију'“, нагласио је Трифковић.

Он је додао да се скоро 23 године послије Дејтона ништа битно није измијенило у ставу америчког естаблишмента.

Трифковић је подсјетио да су 1. маја Национални одбор за америчку спољну политику и Институт Исток-Запад заједнички издали извештај под насловом „Вријеме за акцију на западном Балкану“, у којем се истиче да је од краја Хладног рата амерички ангажман на Балкану имао за циљ да регион буде „слободан и да живи у миру“ као поуздани партнер САД у одговорима на глобалне изазове.

Трифковић је додао да се међу државама којима наводно треба америчка помоћ не помиње Хрватска, али се уз Албанију, БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију помиње самопроглашено Косово.

„Под ‘неадекватним локалним властима’, прије свега, циља се на тобоже реметилачки ‘српски ентитет’ у БиХ и потребу његовог довођења под контролу“, навео је Трифковић, додајући да се у извјештају помиње и малигни спољни фактор, под којим се подразумијева Русија.

Према његовим ријечима, извјештај оличава континуитет изразито негативних ставова америчког естаблишмента према Србима, а слични извјештаји могли су се видјети у више наврата годинама иза нас.

Трифковић је додао да је заједничка карактеристика извјештајима да својим циљевима, конкретно унитаризацији БиХ, теже без анализе геостратешких аргумената који им иду у прилог, без рационално артикулисаног аргумента зашто би такав исход – који би евидентно био у интересу само једне стране у трочланој једначини – био у националном интересу САД.

„А приори третирајући пожељност ‘довођења под контролу’, то јест ликвидације Републике Српске и стварања наводно грађанске, евроатланске, функционалне, постнационалистичке БиХ као подразумијеваног стратешког циља политике САД, они само изнова копирају ратне циљеве муслиманске стране и избјегавају сваку дебату о политичкој природи, техници спровођења или посљедицама предложеног пројекта“, објаснио је Трифковић.

Он је указао да је пријетња о новој нестабилности „доказана“ тврдњама, измишљеним или од њихових локалних пулена лансираним, о „српским паравојним формацијама“ и „растућем руском утицају“.

Трифковић је истакао да је од првог дана ступања на снагу „Дејтона“ почела систематска кампања порицања легитимности Републике Српске као једног од два равноправна ентитета и њено приказивање као резултата „геноцида и етничког чишћења“.

Он наводи да што више времена пролази то је видљивија ескалација виктимолошке реторике са циљем постизања наведених политичких циљева, која је доживјела врхунац јула 2015, на другу деценију догађаја, при чему је хашки наратив добио метафизички карактер.

„До сљедеће округле сребреничке годишњице има двије године и два мјесеца, међутим, са становишта ‘унификатора’ Босне управо сада, у контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима, дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске“, указао је Трифковић, додајући да је тако осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“.

Према његовим ријечима, сви елементи операције промјене режима су присутни, укључујући спорост угрожене владе да благовремено уочи сигнале и реагује на опасност.

Он тврди да западни поборници унитарне БиХ у „Правди за Давида“ виде савршено оруђе – јефтино, наоко спонтано, потенцијално убитачно за жељени ток догађаја.

„Притисак не само на Бањалуку него, можда и прије свега, на званични Београд као гаранта споразума из 1995. године да прихвате нову рунду радикалне ревизије дејтонског оквира, засигурно долази. Поборнике принудне унитаризације притом охрабрује како нејединство српских политичара западно од Дрине тако и слабост Србије саме“, додао је Трифковић.

Трифковић је нагласио да поборнике унитаризације поврх свега, соколи спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености, као и до сада уосталом, иду на руку поборницима принудне унитаризације и ликвидације „геноцидног ентитета“.

Он је додао да имајући у виду континуитет одбојности према Србима, као и нејединство политичких снага унутар Републике Српске, јасно је да сценарио „окончања незавршеног посла на Балкану“ не представља могућу, већ непосредну опасност.

„Са глобалне тачке гледишта, евентуални ‘успјех’ САД у наметању бошњачког ‘рјешења’ малој, изнутра политички подијељеној и геостратешки тек периферно значајној Републици Српској, био би вриједан подсмијеха. За непосредне жртве таквог сценарија, међутим, он би представљао егзистенцијалну пријетњу првог реда, која би довела у питање српску националну стратегију у цјелини и сврсисходност жртава из рата 1992-1995. године посебно“, нагласио је Трифковић.

Истакао је да још није касно да почне креативно разматрање могућих сценарија изазова Републици Српској, који веома вјероватно слиједе у предстојећем периоду, те да је способност опстанка једне државе у условима ненаклоњеног окружења, увијек био крајњи тест њене виталности у хобсовском свијету међународних односа.

„Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свјесна да јој он предстоји“, оцијенио је Трифковић.