ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: А на нама је, као што рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи (3)

„Што је почео Хитлер, наставља Вашингтерна. А на нама је, како рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи: „Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

Ово у интервјуу „Искри“ чији трећи део објављујемо данас каже наш цењени православни публициста Владимир Димитријевић.

Колико смо ми задржали обреда и обичаја из ране Цркве и у чему се данашња и тадашња црква највише разликују?

Главна разлика је у начину живота. У односу на ране хришћане, ми смо права духовна недоношчад. Неки наши модернисти би да се причешећују као у раној Цркви (рецимо, на свакој Литургији), али би да живе по «холивудским» начелима 21. века. Рани хришћани су, рецимо, били стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).

 Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба  молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту  Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Св. Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд  (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“  сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.                                                

Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана. Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо. Живели су смерно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице – мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове. 

По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква – нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.                                                                                                                            

Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена – чистих девственика – од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници – хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.                                                                               

Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.          

 А какви смо ми данас?                                                                          

 Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Зато треба озбиљно да се трудимо да приступамо Светим Тајнама, а не да фантазирамо о «ранохришћанској пракси». Отац Јустин, у књизи „Тајне вере и живота“, јасно вели: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“

 

Објасните нам  како је дошло до тога да католичко свештенство постане осовина разних злочина усташа и зашто баш највише над Србима? У оквиру овог питања, не могу а да вас не упитам – зашто Хрвати, заједно са својим клером, гаје толику мржњу према српском народу?

Између осталог, у санктпетербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), наш познати јавни радник Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме описује како је Ватикан деловао на овом простору. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…“

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Чим млади фратар дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помог’о, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/ Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили? Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи: “Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Зар је онда чудно што су се поунијаћени, па покатоличени, Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.                                                     

А онда је дошао 20. век. Створена је и „света“ папина држава, „Независна Држава Хрватска“, која је одмах почела да ради на „обраћењу несједињених“… То нас је коштало милион глава.

Француски путописци 19. века сведочили су да су римокатолици у Босни и Херцеговини најзатуцанији верници које су икад видели, и да се својим фратрима клањају као самом Богу. НДХ не би била могућа без такве поставке „духовног живота“ у овим нашим несрећним крајевима. Епископ захумско–херцеговачки би ваљда морао да води рачуна о чињеници да усташа не би било без Ватикана.

 

Очигледно је да Запад покушава да изврши расрбљавање Срба. Знате ли преко чега ће покушати да остваре своју идеју и шта је на нама да учинимо по том питању?

Запад ће чинити што је увек чинио, по савету Хитлера, који је 22. августа 1944, кад је одржан састанак специјалног немачког изасланика за Балкан, ХерманаНојбахера, са фирером, Фон Кајтелом, Фон Вајксом, Рибентропом и Химлером, јасно и гласно рекао: „Да Вам одмах на почетку буде јасно, нема ништа од давања оружја четницима!“ Хитлер је тада изјавио да Хрвати немају представу о држави, и да је никад неће ни имати. За разлику од њих, „Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“. И додао је: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност“ (подвукао В. Д.).

Што је почео Хитлер, наставља Вашингтерна.                               

А на нама је, како рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи: „Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

Какве суштинске промене нас очекују после Сабора?

Авај, мислим да нас, као и увек, очекују формалне, а не суштинске промене. Јер, суштинска промена је свенародно покајање, о коме је говорио Свети владика Николај. Зато, за крај, ево његове покајничке молитве, која би нам свима била корисна као свакодневно молитвено правило:                                                                       

 Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш, и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога. Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да потражимо спасење онима где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље овога света. Јер остависмо Тебе, богати Извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у пустињи. Остависмо Тебе, Хлеб Живота, и пођосмо хранити душе своје погубном и трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, Који нас никад не напушташ. Напустисмо Тебе, јединог Човекољубца и верног Пријатеља свих људи и одосмо куцати на непријатељска врата, тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу.  Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам да се још више кајемо. Кајемо се, гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се, гледајући у главу Твоју Божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне славе небеске. Кајемо се, гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту, изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо.  Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не отступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и прославили и препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично ангелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са оцем и Духом Твојим светим. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава Пречисте Твоје Матере и свих Твојих светих. Амин.