РТ: Од Сребренице до Сирије: Како су САД замениле УН као „светски полицајац“

Након што је председник САД Доналд Трамп потврдио да „ракете долазе“, САД, Велика Британија и Француска покренуле су ваздушне нападе на Сирију. Није било међународне истраге о наводном хемијском нападу, нити дозволе од стране УН-а. Како је дошло до овога?

САД воле да се представљају као најважнији чувари „међународног поретка заснованог на правилима“, окривљујући Русију и Кину због омаловажавања ових правила или покушаја да их промене. Ипак, у пракси је да Вашингтон и његови савезници газе правила скоро сваке прилике. Напади на Сирију у петак су само један пример.

Раније ове недеље, амерички изасланик у УН-у Ники Хејлеј је саопштила у Савету безбедности да Вашингтон намерава да делује у Сирији „са или без“ одобрења УН-а. Руски изсланик Василиј Небензја је одговорио подсећањем да су се УН превише често користиле као смоковин лист за западни војни авантуризам. Посебно је нагласио пример Либије из 2011. године, када је НАТО Резолуцију 1973, која је одобрила „зону забране летења“, искористио као дозволу за промену режима.

Џорџ В. Буш је потпуно уништио УН 2003. године, када је напао Ирак након што је у основи рекао Савету безбедности да је то учинио без обзира на све. Пре тога, Бил Клинтон је 1999. године покренуо НАТО-ов 78-дневни рат против Југославије, такође без сагласности УН-а.

Такво понашање би се чинило незамисливо 1991. године, када су Сједињене Државе осигурале да имају потпуну подршку УН-а за избацивање ирачких снага из Кувајта. Шта се десило у тих осам година интервенције? За одговор на то, морамо поново да се вратимо на босански рат.

Почетком 1992. године, политички аранжман између Срба, Хрвата и муслимана се распао пошто су Немачка и САД подржале фракције које траже независност. Отворени сукоби су избили у марту или априлу (у зависности од тога кога питате) по етничким и верским линијама. Однос са јавношћу на западу узнемириле су оптужбе о „геноциду“ и „етничком чишћењу“ како би се појачала прича о рату. Новоизабрани амерички председник Бил Клинтон веровао је да је комбинација ваздушних напада и пошиљки оружја муслиманима решење.

Током наредне три године, НАТО је постепено преузео водећу улогу у бившој Југославији од УН-а кроз низ корака, оправдавајући је за сваку врсту хуманитарних разлога. Многе од детаља о овој ужасној узурпацији описао је Филип Корвин, Американац који је био политички официр УН-а у Босни 1995. године, а што је забележио у својим мемоарима „Дубиозан мандат“.

Међутим, процес је почео раније. Савет безбједности УН-а је 16. априла 1993. године усвојио Резолуцију 819 којом је град Сребреница у источној Босни успостављен као „сигурно подручје без икаквих оружаних напада или било ког другог непријатељског дејства“. Концепт „сигурних подручја“ је проширен 6. маја 1993. године кроз Резолуцију 824 додајући градове Сарајево, Тузлу, Горажде и Бихаћ, као и место Жепа. Сва ова места су држали муслимани.

Поред отворених тешких питања са странама у рату, УН је имао још један проблем – његова мисија у Босни (УНПРОФОР) није ни на који начин била способна да заправо патролира или обезбеди ове области, јер је првобитно била распоређена за примирје у јануару 1992. године у суседној Хрватској.

Значи, Уједињене нације су се окренуле у службу НАТО-а 12. априла 1993. године када је НАТО затражио да се патролира над небом изнад БиХ и како би се извршила резолуција из октобра 1992. године која забрањује све војне летове – наводно у хуманитарне сврхе. Операција „Забрањени лет“ служила је као задња врата НАТО-а у рату у БиХ – први ангажман авијације био је у фебруару 1994, а прва мисија бомбардовања је уследила у априлу.

Под притиском САД-а, Савет безбедности је у јуну 1993. године усвојио Резолуцију 836, одобравајући захтев НАТО-а којим се тражила блиска ваздушна подршка УНПРОФОР-у. Према такозваном аранжману „двоструког кључа“, било који напад НАТО-а морао је да одобри цивилни службеник УН-а.

Тај услов је уклоњен у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу и Жепу. Сребреница би се идентификовала са тврдњама о „геноциду“, али би се оне појавиле касније. На конференцији у Лондону 21. јула, генерални секретар УН-а, Бутрос Гали, дао је војном команданту УН-а, генералу Бернарду Хавијеру, овлаштења да затражи ваздушне нападе НАТО-а.

„Чак и они који су се залагали за поновну афирмацију америчке власти признали су, бар имплицитно, нужност“, написао је Ричард Холбрук, амерички дипломата задужен за организацију преговора у својим мемоарима из 1998. године „Завршити рат“. Такође је описао америчку политику после Дејтона као „више асертивну и више мишићаву“.

Извршилац је узурпирао улогу судије, порота, тужитеља и џелата. УН нису урадиле ништа у марту 1999, када су САД предводиле НАТО у нападу на оно што је остало од Југославије и окупирале српску покрајину, у отвореном кршењу америчког устава, сопствене повеље НАТО-а и УН-а.

Тек након тога дошло је до тога да светско тело легитимузује  окупацију Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Ипак, НАТО-у није било важно да резолуција гарантује суверенитет Србије над покрајином и омогућује евентуални повратак српских снага безбедности. Уместо тога, Вашингтон је подржао декларацију о независности из 2008. године од стране привремене владе етничких Албанаца, те је притиснуо више земаља да то ураде.

Није изненађујуће што су готово сви предлози за интервенцију САД-а у Сирији током администрације Обаме били усмерени на успостављање „сигурних подручја“ и увођење ваздушних удара. Зашто променити сценарио ако је тако добро радио у Босни

Међутим, након Ирака, остатак света није толико вољан да узме здраво за готово речи америчких медија или званичника Вашингтона. Посебно Русија инсистира на доказима о тврдњама и указује да се њене трупе боре против терориста у Сирији на захтев легитимне владе у земљи – за разлику од америчких трупа које тренутно делују тамо.

Небојша Малић за РТ