Поводом дешавања у Сирији, али и на Балкану, поново се свакодневно у западним и регионалним медијима могу видети изјаве и коментари некадашњег главнокомандујућег НАТО генерала Веслија Кларка, бивше државне секретарке САД Медлин Олбрајт, Швеђанина Карла Билта… Антихероја „чувених“ деведесетих година, кад је трајао рат на простору бивше Југославије.

Его-трип заборављених асова

Шта значи овај својеврсни повратак некадашњих јастребова америчке администрације? Чега су они весници?

Колумнисткиња „Недељника“ Љиљана Смајловић каже за Спутњик да поменути некадашњи западни званичници јесу јастребови, али да су истовремено и људи који су се доказали на просторима бивше Југославије.

„Ово ’доказали‘, наравно, мислим благо иронично. Они су овде створили каријере. Балкан је разлог што се за њих прочуло и оно што су направили ту је њихова каријера, њихова биографија, њихов идентитет. Према томе, они се сад јављају јер Балкан поново постаје битан јер је то рубно подручје некадашњих блокова. Ми смо место за које се Русија интересује, и сад се оглашавају људи попут Кларка, Олбрајтове, који више немају никаквог утицаја на нека стварна кретања, али смо им ми одличан повод да се осећају важни и да се огласе“, прецизира Смајловићева своје становиште за Спутњик.

„Посебно ме је“, истиче та колумнисткиња, „засмејао текст Веслија Кларка у ’Вашингтон посту‘, јер он у првој реченици погрешно наводи чак и ко је у НАТО-у, пошто изгледа није приметио да је Црна Гора ушла у ту западну алијансу“.

Код Кларка је, додаје Смајловићева, потпуно јасно да сад покушава реинтерпретира данашње догађаје да би се закључило да његова политика и оно што је рађено у време кад је он на Балкану одлучивао о животу и смрти, није крива ни за какве последице.

„Ево сад, на пример, плаши Запад џихадистима у Босни и на Косову, али никад није спомињао џихадисте за време бомбардовања, нити је помињао на који начин ће џихадисти имати плодно тле након његових војних интервенција овде“, наводи Смајловићева.

Не знају ни географију, ни историју

Бивши НАТО генерал прича како су разлози за регрутовање у џихадисте економска стагнација и слабе демократске институције, а то су, према тумачењу Љиљане Смајловић, пре свега потпуно споредни фактори које Кларк истиче у први план како би прикрио праве разлоге који су последица његове политике на Балкану.

„Још ме је засмејало и то што о Русији и Турској говори као о аутсајдерима у нашем региону. Према томе, испало би да је Америка овде вековима присутна, а Русија и Турска су одједном са Марса пале у географску близину Балкана“, категорична је Смајловићева.

Дабоме, Весли Кларк подсећа људе да он постоји, подсећа људе да се он у овом крају још бави бизнисом и реинтерпретира догађаје тако да никакви лоши ефекти нису последица његове политике, коментарише Смајловић, него откако је он престао да се интересује за нас, откако нас он више не бомбардује, некако нам није добро, а све је било боље кад је он решавао овде сукобе. То је, подвлачи она, наравно — потпуна неистина.

„Свакако, сви поменути бивши чиновници су представници оне политике која је у америчким и западноевропским књигама оставила записано да је Балкан подручје њихових великих успеха и сад, ако постоје проблеми — испало би да Америка није била тако тријумфално успешна као што се у Вашингтону узима здраво за готово“, резонује Смајловићева.

А ако се Балкан на негативан начин враћа у јавност, и Весли Кларк, и Карл Билт, и Медлин Олбрајт, и некадашњи британски амбасадор у Југославији Ајвор Робертс нам, како тумачи Смајловићева, интерпретирају да је у ствари сва та њихова некадашња политика коју су заступали била одлична, а не ваља ово што су њихови наследници престали да се служе истим методама.

Очување пословних интереса

Због свега тога их колумнисткиња „Недељника“ види само као доносиоце порука да је она стара политика била успешна и да је потребно још више оне исте старе политике — бомби, застрашивања и, како би то рекао Весли Кларк, улажења укоштац са ривалским силама.

„Тако да, рецимо, кад читам текст Ајвора Робертса, упада у очи део кад он каже ’покушај убиства Мила Ђукановића‘. Стварно сам претраживала. Дакле, у питању је онај сумњиви државни удар који су наводно људи из Србије на наговор Москве покушали да изведу таман кад је требало Црној Гори да буде примљена у НАТО, пошто је нови амерички председник одуговлачио са тим па је то затребало као аргумент — видите, Русија неће да ми уђемо у НАТО, па је боље да нас ви примите. Нашла сам само један анонимни извор од пре два месеца, неко из Беле куће говори ’Телеграфу‘ како је, изгледа, била намера да се убије Мило Ђукановић“, указује Смајловићева.

Тај текст Ајвора Робертса и ту формулацију Смајловићева не сматра никаквом новом политиком или весником нове политике већ, највероватније, последицом неке блискости између Ајвора Робертса, његове супруге која је написала књигу о Црној Гори и о Санџаку, и лично режима Мила Ђукановића.

„Наравно, тај режим је у најужој спрези и са Лондоном, и са Берлином и Вашингтоном, па то све делује као да су ово важни људи који говоре исте ствари, али чини ми се да ти људи само штите своје репутације, подвлаче колико су они били у праву, и на неки начин раде у свом садашњем пословном интересу“, сугерише Смајловићева.

Код Ајвора Робертса, тај пословни интерес може да буде интелектуални рад, појашњава та колумнисткиња, код господина Кларка, пошто сасвим сигурно знамо да он неће бити у прилици никог више да бомбардује, подсећање на исправност његове политике и на то колико је он био важан фактор. А вероватно то није некорисно за оне фирме којима је он или делимични власник или консултант, а које се и даље баве овом регијом.