Ко у Сирији губи, има право на поправни. Па макар он био крајње неинвентиван и већ толико пута виђен, попут такозваног напада хемијским оружјем. Кад год му понестане успеха, Запад тако оптужи сиријску војску, помогнуту Русијом. Онолики Холивуд, а нигде ваљаног редитеља и сценаристе да осмисле нешто ново и уверљивије, да је чак и Би-Би-Си с опрезом пренео нову „вест“.

Неколико група за посматрање, активисти и доктори изнели су у јавност наводе о нападу хемијским оружјем, али бројке се не поклапају и још увек није јасно шта се тачно догодило, навео је британски јавни сервис.

Тако су спасиоци и лекари саопштили да је најмање 70 особа убијено у наводном Асадовом нападу хемијским оружјем на град Думу под контролом побуњеника у Сирији, а агенције АП и Ројтерс јављају да је број мртвих мањи, око 40. И док Би-Би-Си наглашава да засад нико независно од ових извора није потврдио наводе о нападу хемијским оружјем, које је сиријска влада назвала „измишљотинама“, за САД није било никакве сумње о чему се ради.

Стејт департмент је „извештаје о масовним жртвама“ оценио „ужасавајућим“ и, наравно, затражио да „свет реагује уколико напад буде потврђен“. И наравно, позвао Русију да „одмах престане“ да подржава сиријску владу. Јер, с ким си онакав си, а Асадови су лоши момци.

А и нема смисла да Америци ти Руси испред носа отму „њен“ рат, брижљиво припреман, у који је толико уложено, а сабирају само штету. Зато је требало исфабриковати нову „вест“ и прилику на још један покушај укључивања САД у рат који су сами започели и већи део Блиског истока претворили у рушевине.

А у том фабриковању лажних вести искуство им није мањкало. Срби су то добро запамтили. Српски шеф дипломатије Ивица Дачић је и крајем прошле године поновио да је НАТО агресија на Србију 1999. године извршена на основу лажне вести о наводном масакру у Рачку, и да ни у Вашингтону нема проблем да каже да за тај ратни злочин тадашњи НАТО челници треба да одговарају.

О томе шта је стварно био Рачак, тај наводни масакр који су Срби починили над албанским цивилима на Косову и Метохији, најбоље је сведочила форензичарка Хелена Ранта из Финске, о чијем правом извештају, којим је био незадовољан редитељ Рачка (амерички дипломата Вилијем Вокер) јавност није знала до пре неку годину.

Или случај гранатирања пијаце Маркале у Сарајеву, 1994. и 1995. године, који је однео више десетина цивилних жртава, за шта су, наравно, без доказа оптужени Срби. То је био повод за бомбардовање Републике Српске, која је негирала да је то починила. Џаба је комисија СБ УН која је истражила масакр утврдила како је граната могла бити испаљена с локације и под контролом Армије БиХ, као и Војске Републике Српске.

Априла ове године опет се извештава о Асадовом нападу хемијским оружјем у Гути у Сирији. Исто као и августа 2013. када је сиријска опозиција јавила да је у таквом нападу убијено више од двесета људи, укључујући жене и децу. Власти у Дамаску су као и сада то и тада негирале и оцениле да је реч о лажној вести креираној како би била поткопана тада актуелна истрага експерата Уједињених нација о употреби хемијског оружја управо од стране побуњеника.

Био је то већ трећи покушај да званичном Дамаску подметну „хемијски Рачак“. У међувремену, јавност посебно памти слику рањеног трогодишњег дечака Омрана после ваздушних напада на Алеп, која је захваљујући западним медијима 2016. године обишла свет. Требало је изазвати згражавање оним што наводно чини Асад и савезница му Русија.

Из касније приче дечаковог оца и објављене слике малишана, јавност је захваљујући руској телевизији РТ сазнала да су и шминка и фотографисање у случају Омрана били поверени професионалцима. Професионалци пак нису помогли приликом случаја „мртвих“ умотаних у беле чаршафе, пошто се снимање очигледно отегло, а „жртве“ почеле да се мигоље у недостатку ваздуха.

Примера на претек и мимо сиријског рата. Као и у случају „Скрипаљ“ и тровања нервним гасом некадашњег двоструког агента, руског и британског, и његове ћерке, за шта су, како су то ових дана признале и британске званичне институције, Руси оптужени без доказа. Али требало је и на тај начин ударити на званичну Москву која све више смета.

Америка се, судећи по новом „хемијском нападу“, не мири са чињеницом да више није неприкосновени светски полицајац. Њен председник Доналд Трамп управо је запретио скорим војним ударом на Сирију упозоривши да ће „Русија, или било која друга земља, за коју се установи да је одговорна за тај напад, „платити цену“.

Једино што Русија није ни Србија, ни Република Српска, а није ни она Русија од пре двадесет година. А такво играње ватром могло би да има скупу цену и да уведе свет у сукоб чије послeдице није лако сaгледати.

Ко у Сирији губи, има право на поправни. Па макар он био крајње неинвентиван и већ толико пута виђен, попут такозваног напада хемијским оружјем. Кад год му понестане успеха, Запад тако оптужи сиријску војску, помогнуту Русијом. Онолики Холивуд, а нигде ваљаног редитеља и сценаристе да осмисле нешто ново и уверљивије, да је чак и Би-Би-Си с опрезом пренео нову „вест“.

Неколико група за посматрање, активисти и доктори изнели су у јавност наводе о нападу хемијским оружјем, али бројке се не поклапају и још увек није јасно шта се тачно догодило, навео је британски јавни сервис.

Тако су спасиоци и лекари саопштили да је најмање 70 особа убијено у наводном Асадовом нападу хемијским оружјем на град Думу под контролом побуњеника у Сирији, а агенције АП и Ројтерс јављају да је број мртвих мањи, око 40. И док Би-Би-Си наглашава да засад нико независно од ових извора није потврдио наводе о нападу хемијским оружјем, које је сиријска влада назвала „измишљотинама“, за САД није било никакве сумње о чему се ради.

Стејт департмент је „извештаје о масовним жртвама“ оценио „ужасавајућим“ и, наравно, затражио да „свет реагује уколико напад буде потврђен“. И наравно, позвао Русију да „одмах престане“ да подржава сиријску владу. Јер, с ким си онакав си, а Асадови су лоши момци.

А и нема смисла да Америци ти Руси испред носа отму „њен“ рат, брижљиво припреман, у који је толико уложено, а сабирају само штету. Зато је требало исфабриковати нову „вест“ и прилику на још један покушај укључивања САД у рат који су сами започели и већи део Блиског истока претворили у рушевине.

А у том фабриковању лажних вести искуство им није мањкало. Срби су то добро запамтили. Српски шеф дипломатије Ивица Дачић је и крајем прошле године поновио да је НАТО агресија на Србију 1999. године извршена на основу лажне вести о наводном масакру у Рачку, и да ни у Вашингтону нема проблем да каже да за тај ратни злочин тадашњи НАТО челници треба да одговарају.

О томе шта је стварно био Рачак, тај наводни масакр који су Срби починили над албанским цивилима на Косову и Метохији, најбоље је сведочила форензичарка Хелена Ранта из Финске, о чијем правом извештају, којим је био незадовољан редитељ Рачка (амерички дипломата Вилијем Вокер) јавност није знала до пре неку годину.

Или случај гранатирања пијаце Маркале у Сарајеву, 1994. и 1995. године, који је однео више десетина цивилних жртава, за шта су, наравно, без доказа оптужени Срби. То је био повод за бомбардовање Републике Српске, која је негирала да је то починила. Џаба је комисија СБ УН која је истражила масакр утврдила како је граната могла бити испаљена с локације и под контролом Армије БиХ, као и Војске Републике Српске.

Априла ове године опет се извештава о Асадовом нападу хемијским оружјем у Гути у Сирији. Исто као и августа 2013. када је сиријска опозиција јавила да је у таквом нападу убијено више од двесета људи, укључујући жене и децу. Власти у Дамаску су као и сада то и тада негирале и оцениле да је реч о лажној вести креираној како би била поткопана тада актуелна истрага експерата Уједињених нација о употреби хемијског оружја управо од стране побуњеника.

Био је то већ трећи покушај да званичном Дамаску подметну „хемијски Рачак“. У међувремену, јавност посебно памти слику рањеног трогодишњег дечака Омрана после ваздушних напада на Алеп, која је захваљујући западним медијима 2016. године обишла свет. Требало је изазвати згражавање оним што наводно чини Асад и савезница му Русија.

Из касније приче дечаковог оца и објављене слике малишана, јавност је захваљујући руској телевизији РТ сазнала да су и шминка и фотографисање у случају Омрана били поверени професионалцима. Професионалци пак нису помогли приликом случаја „мртвих“ умотаних у беле чаршафе, пошто се снимање очигледно отегло, а „жртве“ почеле да се мигоље у недостатку ваздуха.

Примера на претек и мимо сиријског рата. Као и у случају „Скрипаљ“ и тровања нервним гасом некадашњег двоструког агента, руског и британског, и његове ћерке, за шта су, како су то ових дана признале и британске званичне институције, Руси оптужени без доказа. Али требало је и на тај начин ударити на званичну Москву која све више смета.

Америка се, судећи по новом „хемијском нападу“, не мири са чињеницом да више није неприкосновени светски полицајац. Њен председник Доналд Трамп управо је запретио скорим војним ударом на Сирију упозоривши да ће „Русија, или било која друга земља, за коју се установи да је одговорна за тај напад, „платити цену“.

Једино што Русија није ни Србија, ни Република Српска, а није ни она Русија од пре двадесет година. А такво играње ватром могло би да има скупу цену и да уведе свет у сукоб чије послeдице није лако сaгледати.

„Док истина обује ципеле, лаж пропутује пола света“, написао је својевремено Марк Твен. Данас лаж, међутим, није само светски путник. Она и убија.