СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ: Медији увек хоће већу сензацију

Улога дадиље Понсије у Лоркином комаду „Дом Бернарде Албе“ (режија Ана Григоровић) ових дана поново је извела Светлану Бојковић на сцену Народног позоришта. После паузе дуже од две деценије, прошле сезоне наша велика глумица вратила се у кућу чији је члан била, с представом „Ричард Трећи“. Тако је свом, иначе изузетном опусу светске класике, додала два писца које до сада није играла.

– Ето, тек сада ми се десио први Шекспир и први Лорка! Значи, још има времена. Драго ми је што сам поново у Народном позоришту, мислим да смо с младом редитељком направили добру представу, а радујем се и што сам са Даром Џокић опет на сцени – каже са лежерним и шармантним осмехом Светлана Бојковић.

* Још се памти ваша заједничка представа у Атељеу 212, ви краљица Елизабета, она Марија Стјуарт…

– Велика класична дела захтевају велико искуство и озбиљно владање глумачким занатом. Пре свега, ваш говорни апарат мора бити добро развијен, а то није питање дикције већ смисла – шта ћете и како ћете изразити своју говорну радњу. Безброј нијанси могу да открију људи с искуством. Важно је и животно искуство, разрађен емоционални и мисаони апарат. Ваше психофизичко биће, као добро наштимован инструмент, мора бити спремно.

* Данас звучи невероватно, ви сте у стални ангажман Југословенског драмског ушли већ с двадесет година?

– Много сам читала, као и сви у време моје младости. Пратила сам позоришни репертоар, гледала филмове, али занат је оно што се стиче с годинама. Велики глумци били су благонаклони и стрпљиви с нама младима, а тако нас је прихватала и критика. Нико у ансамблу није седео на резервној клупи, сви смо имали шансу. И све су се „Бојанове бебе“ развиле у добре глумце: Ђурђа, Татић, Гојко, Узуновић…

– Запамтила сам критику Мухарема Первића, последњег позоришног критичара великог формата, који је написао једне сезоне: „Млада Светлана Бојковић из улоге у улогу све је боља“. Знате ли шта је то и колико значило? Пре свега, била је то педагошка критика, знак да неко прати ваш рад. Није написао како сам играла, али ми је из његовог пера и то било довољно. Другим речима, поручио ми је: „Мала, имаш ти још да учиш, али ево ти подстрека.“

* У наше време се, пак, често у свим сферама живота изговарају велике речи без покрића?

– Буквално тако. У социјалистичко време постојао је јасан систем вредности у уметности, без обзира на све. Мира Траиловић никада није била члан Савеза комуниста, ипак, била је управник и довела Атеље 212 до светске славе. Партијско чланство није се подразумевало, мало се глумаца нашло у СК. Углавном су то биле старије колеге, неке од њих и учесници НОБ-а. И нису због тога били прваци позоришта, у сваком случају.

* Мира Траиловић није била члан партије, али је имала прагматичан мото – „никад се не љути на сопствену штету“?

– Ни то не може свако. Питање је способности, карактера. Треба имати осећај за компромис, а и он често долази с годинама. Човек у четрдесетим нешто већ изнивелише, мада неко као Мира тај дар има од рођења.

* Већ у двадесет првој удали сте се за Мишу Жутића, а три године касније постали мајка. Колико су ове ране породичне обавезе утицале на вашу каријеру?

– Не могу рећи да су ми биле оптерећење. Имала сам помоћ најближих, све ми се чинило природно, много сам радила и све стизала. Иако није било мобилних телефона, интернета, живот нам је и без ових „помагала“ био довољно динамичан, али мање стресан. Мислим да сам некако одмах зграбила живот и почела да кроз њега пливам. Ништа нисам изгубила ни раном удајом ни раним мајчинством.

* У ЈДП сте провели шеснаест сезона, потом отишли у Народно, па у Атеље 212?

– Да, али никада нисам била члан ансамбла Атељеа 212. Нисам хтела да ми супруг (Муци Драшкић) буде управник. Од 1993. године сам у статусу слободног уметника. Рад у сваком позоришту доносио ми је занимљиво искуство. ЈДП је било као Југославија, у свим својим сегментима. Тако је осмишљено – у старту веома успешно, са великим звездама из целе земље. Онда су и све следеће генерације сматрале да су, самим тим што су чланови ЈДП, постигли нешто. Да их штити „фирма“. Сличан осећај имају и припадници великих народа. Владао је чврст поредак, карактеристичан за ту кућу. Све то доприносило је уметничком самопоуздању, али је имало и мањкавости. Нисам томе никада подлегла. Моја мерила била су рад и достигнућа у раду… Говорим, наравно, о прошлом времену.

* А Народно позориште?

– Оно је увек било разбарушено као – Србија. И остало је такво. Све што имате у Србији, имате и у националном театру. Дешавају се пропусти, аљкавости у организацији куће својствене нашем менталитету. Нема концепта „моћне државе“ коју је имао ЈДП. Постоји „наслов“ Народно позориште, али је лабав као и држава. Ипак, у таквој кући они који вреде могу и те како да напредују и постигну високе резултате, што се и дешава.

* Какво је „устројство“ у Атељеу 212?

– Одувек је било најмодерније позориште, са врло малим бројем запослених. И у оно време кад није постојао велики проток глумаца кроз театар, Атеље је узимао гостујуће глумце. Од почетка је неговао савремени репертоар светских писаца, што га је профилисало на старту. Атмосфера у кући и током рада била је растерећујућа. Тамо се није неговало „звездаштво“, никад нису имали прваке куће, личне гардеробе, немају их ни данас. Упркос чињеници да су у њиховим редовима били велики глумци. У Атељеу се не износи цвеће на сцену, јер се то сматра приватним гестом…

* Да ли су позоришни бифеи одраз атмосфере у кући?

– Јесу! Још је Бојан Ступица говорио да је клуб душа позоришта, његов пулс. Одатле се атмосфера преноси на сцену јер у процесу стварања представе сама проба није довољна. Потребно је много размишљања, разговора и договора у екипи, који се настављају у бифеу. Нажалост, данас су позоришни клубови све празнији, што је очигледно донело савремено време, а с њим и убрзање живота.

* Некада је једна представа обележавала и више сезона, чини се да се сада брже стварају и заборављају?

– Данас темпо диктирају медији. Стално им је потребна нова сензација. И тај чувени маркетинг и надувавање пројеката, пре него што се појаве. Најављују га као чудо невиђено, а кад „чудо“ изађе (и то лоше), они га бране, а критичаре с негативним ставом називају „хејтерима“! Чувена српска реч…

* Упркос оскудним резултатима, маркетинг је у свим областима живота постао најмоћније средство нашег доба?

– Нажалост, тако је. Уместо да он прати квалитет, ствар је обрнута. Маркетинг се успоставио као засебно поље, ствар за себе, често промовишући вредности које то не заслужују.

* Били сте прва добитница награде „Жанка Стокић“, да ли се њен критеријум одржао?

– Јесте, и драго ми је што су све моје колегинице заиста заслужено награђене овим признањем. Дивно је што је то и наша једина „женска“ награда, поготово кад се зна да у драмској литератури има много мање женских ликова. У сваком глумачком ансамблу однос је отприлике три према један у корист мушкараца. Утолико је наша „Жанка“ још значајнија..

ЖИВКА МИНИСТАРКА

* У „ГОСПОЂИ министарки“ (режија Милица Краљ) бањалучког театра, играте једну од најбољих Живки нашег доба…

– Ближимо се стотом извођењу. Трећи пут смо (16. маја) позвани с „Министарком“ на „Дане Матице Хрватске“ у Мостар. Увек сам волела комедију, иако је нисам посебно издвајала. Јер, што би рекла Марија Црнобори, и „трагедија се игра с радошћу“.

УЛОГЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

* КОЈЕ представе су, по вашем мишљењу, важне за историју театра?

– У Југословенском драмском памтим „Пучину“ у режији Дејана Мијача, на чијем се снимку и данас подучавају студенти ФДУ. Затим „Хрватски Фауст“ и „Сумрак“, у Атељеу 212 „Аудијенцију и Вернисаж“ и „Марију Стјуарт“. У Народном су својевремено врхунска остварења били „Мадам Сен Жен“ и „Мандрагола“. И „Голубњача“ је, свакако, представа за памћење…