ИСТОРИЧАР САЛИХ СЕЛИМОВИЋ: Српско право на Космет најтачније бране османски документи

Српско историјско право на Косово и Метохију најтачније бране турско-османски документи, односно педантни катастарски пописи који јасно доказују да су Албанци придошлице на тој територији, изјавио је историчар Салих Селимовић.

Он је навео да су турски пописивачи 1455. године, послије дефинитивног консолидовања власти у Старој Рашкој, извршили општи катастарски или порески попис територије којом је некада господарио Вук Бранковић, што је приближно територија садашње покрајине Косово и Метохија.

Према његовим ријечима, тада је евидентирано 480 насеља у којима је пописано око 13.000 српских кућа, 75 влашких, 46 албанских, 17 бугарских.

Међу именима и презименима 95,88 одсто су словенског поријекла, 1,9 одсто романског, 1,56 одсто неутврђеног и 0,26 одсто албанског поријекла.

„Потпуно се јасно види из представљених података да је пре 563 године на садашњем Косову и Метохији било само 46 албанских домаћинстава која су била разбацана у 23 насеља. Није постојало ниједно чисто албанско село“, навео је Селимовић у ауторском тексту за лист „Политика“.

Коментаришући тезу да је битно само оно што је сада, а не оно што се дешавало прије више од 500 година, Селимовић истиче да, напротив, „Албанци фалсификују историју, јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактичко стање“.

Он је нагласио да подаци турских пописа земље Бранковића из 1455. године, као и пописа Призренског санџака из 1571. године, дају сасвим другу етничку и конфесионалну слику тог простора.

„За време тог пописа /из 1455. године/ није записан ниједан топоним албанског порекла, а Албанци и данас користе словенско-српске топониме, чак и своју самопроглашену државу називају Косово, што на албанском језику не значи ништа“, наводи Селимовић.

Како истиче, то је српска ријеч која потиче од имена птице кос, а и назив Приштине је српски топоним.

Ослањајући се на ове податке из турских докумената, Селимовић наводи да су Албанци постепено постајали већинско становништво, не само биолошком експанзијом и демографском експлозијом, већ и терором, прогоном и суровим насиљем над Србима.

По томе су, како наводи, карактеристични друга половина 17, затим 18. и 19. вијек, а насиље и прогон су настављени и у 20. вијеку, чему су доприносиле и власти бивше СФРЈ и СР Србије.

Турско-османске власти су подржавале исламизиране Албанце који су у тих више од пет вијекова њихове владавине систематично спроводили терор, насиље и убиства Срба како би их натјерали на исељавање или на албанизирање.

„Зато је веома важно да српско историјско право на Косово и Метохију најтачније бране управо турско-османски документи, то јест турски пописи, који су вршени често и педантно. Они децидирано доказују да су Албанци новопридошлице на тој територији“, наводи Селимовић.

Он истиче да ти документи апсолутно побијају омиљену илирску хипотезу о поријеклу и вишемиленијумској аутохтоности Албанца, не само на овом, већ и на цијелом балканском простору.