ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О херојима нашег времена

Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања? „Све има своје време“, рекао је један стари мудрац „има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време, кад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?

Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим цењкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима. Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!

Благо прошлости, јер на изложби овог живота она седи на горњем месту, док се садашњост простире под њеним ногама. Прошлост је изложила једну гору од високих и вечно зелених четинара, док садашњост нема ништа да изложи осим ситне проје. Прошлости припадају тројански јунаци, а над њиховим гробовима животари у садашњости једно дегенерисано покољење, на чијем Олимпу станују само богови страха и новца и алкохола.

Прошлости припада она класична омладина, која је умела да младује, и која је младовала такмичећи се у херојским делима и врлини. На место те омладине садашњост показује једно раздражљиво и хистерично младо покољење, које се у 10. години такмичи у пороку, које у 16. својој години већ одриче прошлост, у 17. одриче садашњост, у 18. осећа се потпуно зрело и старо, у 19. извршава убиство, а у 22. самоубиство.

Прошлости припада оно херојско покољење, које је засновало Рим и славу Рима, које се показало подједнако велико и на мачу и у правосуђу. По његовом праху гмижу сад мали људи, чија се сва слава састоји у причању и показивању свету славних дела њихових предака.

Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тог зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.

 

    Одломак из књиге „Молитве и беседе“