АДАМ И ЕВА УКРАЈИНСТВА – ПО ГОГОЉУ

Кад смо добро расположени, обично кажемо да велика књижевност људима доноси радост и развија им машту, али се ређе присетимо да она уз то невероватном прецизношћу може да оцрта контуре будућих догађаја. Другим речима, понекад нам сурова збиља отвори очи за скривене аспекте књижевног дела које смо мислили да познајемо до танчина, и тада наступа час „новог читања класике“.

Ево једног згодног примера. Гогољева прича „Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович“ била је важан део образовног програма у Совјетском Савезу и „околини“. Између осталог, по њој је снимљен популаран и солидан филм. Како се ова прича сервирала совјетским школарцима? Поента је, наводно, у раскринкавању класних подела: испада да је Гогољ први у руској књижевности тако јасно и беспоштедно исмевао вулгарност, злобу и глупост тадашњих спахија-малограђана. И даље, скоро цитирам: опис имања, спољашњег изгледа ДВА ИВАНА, њиховог унутрашњег света, дат је у сатиричном смислу. Јунаци пред нама дефилују у крајње сумњивом светлу. Рецимо, аутор се диви капуту Ивана Ивановича (капуту, а не човеку), и његовој кући, а затим закључује: „Диван човек, Иван Иванович!“. Ми, наравно, одмах схватамо како то уопште није довољно да се буде „добар човек“. И тако даље, и томе слично.

У међувремену, Гогољева прича као да се тек сад раскрива у својој чудесној проницљивости. Слободно се може рећи да је донедавно ни Руси нису правилно разумели, тврдоглаво не увиђајући да је то у ствари злобна, али веродостојна карикатура Украјинаца, који су се генијалном руском писцу већ тада поприлично згадили.

То је веома чудно слепило, јер Гогољ не само да није маскирао анти-украјински карактер свог дела, него га је на сваки начин истицао. Обратите пажњу: код њега Иван Иванович није обични Иван Иванович, него Иван Иванович Перерепенко, а Иван Никифорович није само Иван Никифорович, него Иван Никифорович Довгочун. Сви ликови у причи су Украјинци са идиотским презименима и идиотским начином понашања. И живе нигде другде већ у срцу украјинства – у Полтавској губернији, у градићу Миргороду.

Као што рекосмо, приповедање почиње описом Перерепенковог кафтана:

„Што дивну доламу има Иван Иванович! Баш савршену! А астраган какав је! Ух, какав астраган! Плавкастосив, као да га је иње попало. Кладим се у шта год хоћете да нико нема такав! Погледајте га, тако вам бога, нарочито кад он с неким стане да поразговара, погледајте га са стране: милина једна! То се не може описати! Кадифа! Сребро! Ватра жива! Господе боже! Свети Никола чудотворче, угодниче божји! Што ја немам такву доламу! Он ју је дао сашити још онда док Агафја Федосејевна није ишла у Кијев. Познајете ли Агафју Федосејевну? То је она што је одгризла уво члану судскога већа.“

(Одгризла, вероватно, на Мајдану – коментарише Дмитриј Галковски, најлуциднији савремени тумач Гогољеве прозе, чијим ћемо се идејама у наставку добронамерно послужити.)

Одмах треба напоменути да ни Перерепенко ни Довгочун нису племићи. То јест, они су племићи, али лажни, и Гогољ то стално наглашава. Немају никаквог образовања, туђи су им било какви духовни интереси. Први Иван редовно чита једну те исту књигу са одсеченим корицама – као Чичиковљев слуга Петрушка – али зато са великом уживанцијом храни свиње и ћурке, резбари дрвене чиније и кашике. Доказом његовог племићког порекла, на које се позива у писаној форми, Перерепенко сматра записник о крштењу у књизи која се чува у цркви. На крају, испоставља се да је његов отац био свештеник, који му је и оставио „имање“ – парцелу близу месташца Миргород, где је само једна зграда окречена (све остале су украјинске глинене), а главни украс је огромна локва у центру, у којој се ваљушкају свиње. Истина, кров те једине зграде је необојен, јер су фирнајс неопходан за фарбање Украјинци украли и појели с луком. Истог таквог порекла је и „племић“ Довгочун – Перерепенков комшија, који се од њега разликује само већом грубошћу и примитивношћу –  до те мере да по свом имању хода у „природном стању“.

Заправо, Перерепенко и Довгочун су Адам и Ева украјинства, од којих исходе милиони савремених самосвесних Украјинаца. Прави племићи у Украјини били су или руски или пољски. Ако човек говори на сељачком дијалекту, он није културан, и преостаје му само – или да се пење на врх и постане човек (Пољак или Рус), или да пропије социјални аванс и врати се у првобитно стање.

Занимљив је такође и опис сукоба између украјинских „пријатеља“, који је довео до знамените свађе. Перерепенко је видео да Довгочун има стару сломљену пушку и почео да га мољака да му је поклони. Узгред буди речено, њему оружје уопште није било потребно; своју молбу је засновао на претпоставци да то оружје не треба ни комшији. Кад Довгочун одбије да му дâ оружје, Перерепенко му уопште не предлаже да га купи, него да га размени за свињу – што је, сложићете се, веома карактеристично.

Дипломатски преговори двојице украјинских „племића“ доводе до даљих компликација: суседи почињу један другог да малтретирају ситним зановетањима и свађама, а затим идиотизам прелази у саботажу, кад огорчени  Перерепенко преко ноћи претестерише комшији гусињак, и завршава се  типично украјинским кукавичлуком и подлошћу, кад је пакосни диверзант одлучио да свог пријатеља с којим је 20 година био нераздвојан пријави властима.

Карактеристично је да је и Довгочун дошао на исту бриљантну идеју, и истог дана је сам написао доставу. У тим пријавама Украјинци један за другог од власти траже сумануте казне: Перерепенко моли да се Довгочун окује ланцима и стрпа у затвор, а Довгочун захтева то исто за Перерепенка, и још га ваљано избатинати и послати у Сибир.
Даље ствар поприма чисто украјински ток. Свиња коју Перерепенко нуди у замену за пушку пробија се до локалне администрације и једе Довгочунову „пријаву“, након тога градоначелник од Перерепенка изнуди мито и – задовољан патријархалним решењем проблема – покушава да помири комшије. Али до тога није дошло. Подстакнут од Агафје Федосејевне (чија је реинкарнација, по Галковском, госпођа Нуланд), Довгочун одлучује да случају прида политичку боју. Користећи услуге плаћеног политичког консултанта, он пише доставу на надлежно више место, оптужујући локалне званичнике за дослух са специјално посланом Перерепенковом свињом и на основу ове опасности захтева да се покрене поступак а комшија утамничи.

И тако, племенити двобој украјинских властелина наставља се наредних 12 година. Прочитајте, подсетите се. Гогољ на крају приче уздише: „Досадно је на овом свету, господо.“ (Ово је свакако метафизичко уопштавање, али на позадини прецизних географских и менталитетских референци.)

Дакле, укратко, какав је украјински карактер, по Гогољу? Украјинац је човек сиров, који живи искључиво за материјалне интересе. Он све оцењује са материјалне стране и даље од тога не иде. Природна грубост и простаклук прикривају се (од Пољака усвојеном) галантношћу, до те мере одвратном на позадини безнадежне тупости и суровости, да украјинско „европејство“ производи потпуно супротан ефекат.

За Украјинца је карактеристична патолошка окрутност, која директно води на клинику. Потпуна неспособност да се схвате душевни покрети и интереси других људи прераста у садизам. Препредена душевна организација садисту води у сталне конфликте, у којима изазивач неочекивано почиње да се понаша као мазохиста. У сукобима је Украјинац кукавица. Делује подмукло, а главни мотив његове социјалне активности није гнев или жеља да се успостави нарушена правда, него кукавичлук. Фрустрација га тера на хистеричне и неуспешне иницијативе, пре свега на потказивање.

Није тешко приметити да су се све те црте следећих 200 година сачувале у девичанској чистоти, и чак су ојачале. И није се то десило толико зато што је Гогољ тако верно фиксирао национални карактер Украјинаца, него зато што је он то учинио у периоду његовог рађања. Тако је Гогољ невољно испао један од архитеката украјинског карактера, а његово стваралаштво крајеугаони камен „самобитне“ украјинске културе. Мада, да будемо прецизнији, Гогољу су били занимљиви етнографски типови јужноруског народа, а оно у шта се они могу претворити пренапрезањем природних црта њега је ужасавало.

Узгред буди речено, по мишљењу Дмитрија Галковског, ни Гогољев „Ревизор“ није карикатурална представа Русије и руске провинције, него такође приказ независне Украјине, преобраћене у апсолутну фикцију. Хљестаков је допутовао (очигледно у исти тај Миргород) из Петербурга. Раније је, као Хлестаковски, могао доћи из Варшаве, сад он као неки Хлестман или Хлестоу стиже из Берлина или Вашингтона, а из његове руке ждеру колачиће бесконачни Сквозник-Дмухановски, Земљанике и остали Бопчински и Допчински.

Па ипак, закључује Галковски, може се рећи да је у последњих неколико година руска народна самосвест и без Гогољеве помоћи направила огроман корак напред. Као прво, рекло би се да су Руси најзад разумели какви су Украјинци, а као друго, неочекивано су схватили да у поређењу са веома блиским народом поседују изузетне квалитете: сажаљење, трпељивост, тежњу да се другоме помогне… Да нису злопамтила.

А гогољевска прича се наставља и ових дана, кад тетке, стрине и ујаци из Кијева и Харкова урлају преко телефона на своје московске, ростовске или новосибирске рођаке:
– Хеј, ви тамо, сељачине! Цркли дабогда! Зашто нема новчаних уплата! Јесте ли ми припремили место у болници? Морам да се лечим! Што ћутиш? Одговарај!“
А рођаци одговарају:

– Ох, држите се. Послаћемо нешто пара. И дођите да се лечите, бићете ту код нас, снаћи ћемо се некако.

Па онда бришу сузицу: – Јадни Коља, Лена, Саша.

А из слушалице врисак: – Нисам ја за тебе никакав Саша, него Ойлейксьяньдр!!!