Сиријска арапска армија покренула је прошлог месеца успешну офанзиву против терориста у Источној Гути, области поред Дамаска коју већ годинама држе Ал Каида и слични борци за људска права и демократију. Главни светски заштитник таквог поимања људских права, Америка, и њени савезници, на то су узвратили претњом да ће напасти владу у Дамаску, макар и без одобрења Уједињених нација. А Русија обећава да ће се од тог напада бранити.

Значи ли то да је опасност од оружаног сукоба великих сила сада већа него што је била досад? Спрема ли се лажни напад хемијским оружјем, за који ће бити оптужен Дамаск, који ће Американцима послужити као повод за напад? Или ће их од те намере одвратити оштро упозорење Русије да то не чине?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и професор међународних односа др Срђан Перишић.

Између два случаја која су тренутно у фокусу светске јавности — звецкања претњама у вези са Сиријом и шпијунска „афере Скрипаљ“ — постоје значајне подударности; у оба случаја Запад, без доказа, оптужује Русију (односно њеног савезника) за употребу хемијског оружја. И једно и друго дешава се истовремено.

Коментаришући то, Зоран Миливојевић оцењује да је реч о притиску „који се дешава у значајном тренутку, уочи два догађаја важна за Русију, како би јој се нанела штета. То су председнички избори, и Светско првенство у фудбалу, по сценарију какав је већ виђен пред Зимске олимпијске игре у Сочију 2014… Најблаже речено, реч је о антируској кампањи. А суштина је у покушају западних центара моћи, који траје већ дуже време, да се сузбије растући утицај Русије и њен повратак на светску сцену“.

„Сатанизација Русије на Западу траје већ више од 10 година“, подсећа Срђан Перишић. „Запад не може да прихвати чињеницу да његова моћ у сваком смислу опада, а да је Русија истовремено израсла у адекватног такмаца; Запад сад не прихвата оно што је Русија прихватила крајем осамдесетих година прошлог века. У томе и лежи највећа опасност, и зато оволики хаос и влада на многим тачкама у свету, укључујући Сирију — реч је о покушајима да се Русија заустави по сваку цену“.

Ники Хејли, америчка амбасадорка у УН, а за њом и француски председник Емануел Макрон, ових дана прете нападом на Сирију у случају употребе хемијског оружја. То би могло да значи да свет може да одахне и да напада неће бити јер сиријски председник Башар ел Асад нема никаквог разлога за употребу хемијског оружја, чак и кад би имао могућности, будући да већ побеђује регуларним средствима. А опет, сећамо се и како је Колин Пауел, тадашњи амерички државни секретар, у Савету безбедности махао епруветом којом је доказивао да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење. То је и искоришћено као casus belli, а потом се испоставило да је Пауел лагао; нити је Садам имао то оружје, нити су Американци имали доказе…

„Понавља се исти сценарио као и у случају Ирака…“, коментарише Зоран Миливојевић. „Отуда је ситуација јако опасна, налазимо се на ивици могуће ескалације где би могло да дође до директне конфронтације између две велике силе, што би било погубно за све“.

„Али Западу се више не верује. Ако му се и веровало пре 15 година у случају Садама Хусеина, сада то више није случај. И то је огромна разлика између данашње и тадашње ситуације, тим пре што је под контролом Запада Сирија уништиле све своје залихе хемијског оружја“, указује Срђан Перишић.

А опет, то не значи и да Запад неће покушати да понови исти рецепт. Валериј Герасимов, начелник Генералштаба руске војске, наиме, каже да Русија има „кредибилне информације да се побуњеници припремају да инсценирају напад сиријске владе хемијским оружјем на цивиле“ и да ће Американци искористити тај инсценирани, лажни напад као „доказ“ који су тражили, и повод да нападну. А у деловима Источне Гуте ослобођеним од терориста пронађене су и лабораторије, и залихе хемијског оружја.

Којим ће снагама извршити напад којим прете, поставља питање Срђан Перишић. „Француска такве снаге нема. Американци их имају, али стижу извештаји да они повлаче своје авионе А10 из Инџирлика у Турској, који би био главна база за ударе на Сирију… Они само могу да наставе да изазивају хаос, али, с друге стране, Русија је јасно ставила до знања да неће дозволити такав сценарио удара на Сирију“.

„Мислим да ће руско упозорење одвратити тај напад. А чини ми се да су у овом тренутку Американци и администрација Доналда Трампа у том смислу разумнији од Британаца“, сматра Миливојевић, али упозорава да „то не значи и да се тензије неће подизати и даље; чак треба очекивати и да се некакав лажни напад хемијским оружјем заиста и догоди, уосталом, то је већ виђено у покрајини Идлиб“.

Какву игру сада Америка игра у Сирији, пошто је сасвим јасно да Асада није успела да обори с власти? Генерал Х. Р. Макмастер, шеф америчког Националног савета за безбедност, ових дана признаје да ће америчка војска остати у Сирији и после пораза такозване Исламске државе, а шеф руске дипломатије Сергеј Лавров упозорава да је „очигледно“ да Американци желе да исцепкају Сирију на више „малих принципата, које контролишу спољни играчи“.

„Американци су незадовољни својом позицијом, незадовољни су главном улогом Русије, која је успела да повеже регионалне играче — Турску, Иран и Ирак — како то Америци никада није пошло за руком“, наводи Срђан Перишић. „Американци сад настоје да окупе остатке разбијених терористичких група, и очекује се да ће их усмерити против Ирана и њихових савезника, против Дамаска и либанског Хезболаха. У томе ће учествовати и Саудијска Арабија, као и досад“.

Упркос тим покушајима ублажавања пораза, „’америчко столеће‘ је готово, умрло је у Сирији“, констатује се у једном коментару на „Блумбергу“.

Закључује Зоран Миливојевић: „Потпуно је тачно да је Америка изгубила у Сирији, а тај пораз има ефекта и на укупне глобалне односе. Успех Русије, потврђивање Ирана као регионалне силе, губитак Турске у извесном смислу, све то не одговара америчким интересима. Тако да, ако гледате геополитичке и геостратешке одјеке рата у Сирији, ’Блумбергова‘ оцена уопште није далеко од истине. У томе пак видим и мотиве језгра америчке администрације, а с њом и Велике Британије, да онемогуће да дође до мирног расплета ситуације. Па отуда и стварање овог амбијента који иде ка сукобу, уместо ка решавању кризе дипломатским средствима“.