БИВШИ ШЕФ КАБИНЕТА СЕКРЕТАРА САД-а: Како смо америчком народу „продали“ рат са Ираком

Прије петнаест година, Колин Пауел, тадашњи државни секретар САД, говорио је пред Уједињеним нацијама како би прогурао превентивни рат против Ирака. Као шеф његовог кабинета, помогао сам секретару Пауелу да ослика јасну представу да је рат једина опција, „да када смо суочени са режимом који има претензије на регионалну доминацију, скрива оружје за масовно уништење и обезбјеђује уточиште и активну подршку терористима, ми се не суочавамо са прошлошћу, ми се супротстављамо садашњости. И уколико не дјеламо, ми се суочавамо са још страшнијом будућношћу“.

Док сам пратио излагање господина Пауела тог хладног дана, размишљао сам шта смо учинили. У том тренутку, мислио сам да је сав наш рад био узалудан – да без обзира на његове напоре нисмо придобили знатнији дио међународне заједнице.

Међутим, анкете касније током тог дана и те недјеље показале су да је он убиједио многе Американце. Знао сам да је то био разлог зашто је изабран да говори: његова позиција међу америчким народом била је далеко чвршћа него било ког члана Бушове администрације.

Предсједник Џорџ В. Буш могао је да нареди отпочињање рата чак и без излагања пред Уједињеним нацијама, или чак и да је секретар Пауел тешко подбацио тим говором. Но, секретарова привлачност била је значајан дио двогодишњег настојања Бушове администрације да укрца Американце у бојна кола. То настојање довело је до изабраног рата са Ираком – оним који је довео до катастрофалних губитака за регион и за коалицију коју су предводиле САД, и који је дестабилизовао читав Блиски исток.

Ово не треба заборавити с обзиром на то да се Трампова администрација користи истом шемом како би створила лажни утисак да је рат једини пут да се позабави иранским пријетњама.

Недавно, амбасадор Сједињених Држава пред Уједињеним нацијама, Ники Хејли, рекла је да администрација располаже „неупитним доказима“ да се Иран не влада према резолуцијама Савјета безбједности у вези са његовим балистичким програмом и у вези Јемена. Баш као Пауел, и Хејлијева је приказала сателитске снимке и друге физичке доказе расположиве само америчкој обавештајној заједници како би поткријепила своје наводе. Но, ови докази су крајње неувјерљиви.

Запрепашћујуће је колико је овај тренутак сличан излагању г. Пауела из 2003. године у вези са ирачким оружјем за масовно уништење и како се методе Трампове администрације поклапају са онима предсједника Буша и потпредсједника Дика Чејнија. Док сам посматрао госпођу Хејли у Одбрамбеној обавјештајној агенцији, хтио сам да емитујем видео са господином Пауелом на зиду иза ње, како би Американци могли да моментално препознају како се крећу истом путањом као 2003. године – чије је крајње исходиште рат. Само што би овај рат са Ираном, државом са готово осамдесет милиона становника, коју далеко већа стратешка дубина и тежак терен чине далеко већим изазовом од Ирака, био десет по петнаест пута гори по броју жртава и финансијским трошковима.

Ако желимо нешто званичнији израз планова Трампове администрације за Иран, треба само да бацимо поглед на недавно објављену Националну безбједносну стратегију (National Security Strategy) у којој стоји: „Што дуже занемарујемо пријетње из држава које су одлучне да прошире и развију оружје за масовно уништење, то ће те пријетње постајати све горе, и све ће нам мање одбрамбених могућности стајати на располагању“. Тим Буша и Чејнија не би могао тако нешто боље да искаже док су промишљали напад на Ирак. Стратегија смјешта Иран на мјесто једне од највећих пријетњи са којим се Америка суочава, на сличан начин како је предсједник Џорџ Буш одсликавао Ирак Садама Хусеина. Уз Кину, Русију и Сјеверну Кореју које све представљају далеко већи изазов Америци и њеним савезницима од Ирана, упитно је откуд је Трампов тим црпио своје идеје.

Иако је обраћање госпође Хејли промашило мету и нико други до чланови државне безбједносне елите неће прочитати стратегију, то није важно. Ово смо виђали и раније: кампању засновану на политизацији обавештајаца и кратковидим политичким одлукама како би се засновао случај за рат. Изгледа да се, по свој прилици, амерички народ толико навикао на разно хушкање извршне власти, готово у потпуности подржано у Конгресу, да овакве акције нису у већој мјери преиспитиване.

За сада, медијске куће углавном нису успјеле да одбаце лажну приповијест која долази из Трампове Бијеле куће о Ирану. Почетком новембра, медији у САД су се усредсредили на тврдње неименованог америчког званичника у којима стоји да тек прибављени документи из скровишта Осаме бин Ладена представљају „доказе да је Иран подржао рат Ал Каиде против САД“.

То је живо подсјећање на очајничке покушаје потпредсједника Чејнија 2002–2003. године да напабирчи доказе о повезаности Садама Хусеина са Ал Каидом од притвореника у Гвантанаму. То сјећа на директора агенције ЦИА, Џорџа Тенета, који је увјеравао Пауела уочи његовог говора у Уједињеним нацијама да су његове везе између Садама Хусеина и Осаме бин Ладена чврсте као стијена. Данас знамо колико је много господин Тенет погријешио.

Данас, аналитичари који тврде да постоје блиске везе између Ал Каиде и Ирана долазе из Фондације за одбрану демократије, која се оштро противи нуклеарном договору са Ираном и без икакве задршке позива на смјену режима у Ирану.

Изгледа да није ни од каквог значаја што је 15 од 19 отимача који су извели нападе 11. септембра било из Саудијске Арабије и ниједан међу њима није био Иранац. Или да је, према подацима америчке обавјештајне заједнице, само једна од група од оних које су наведене као активно непријатељске према САД, слабо повезана са Ираном. Више него икада Фондација за одбрану демократије подсјећа на Одјељење за специјално планирање Пентагона које пласира неистине како би поткријепило вођење рата против Ирака.

Низ потеза Трампове администрације који иду у прилог евентуалном рату са Ираном је далеко дужи од наступа Хејлијеве. Ту треба да укључимо предсједников изричити ултиматум према коме Конгрес мора да „поправи“ ирански нуклеарни договор, упркос реалној иранској попустљивости; притисак Бијеле куће на обавјештајну заједницу да обезбиједи доказе о Иранској непопустљивости; избор администрације да недавне протесте у Ирану посматра као почетак промјене режима. Као и код Бушове администрације раније, ови, наизглед, неповезани догађаји служе да се створи наратив према коме је рат са Ираном једина одржива политика.

Док гледам, унатраг, на корак по корак нашег марша ка рату са Ираком, схватам да нам по свој прилици није било стало што смо користили петпарачке обавјештајне податке или само оне податке који би поткријепили наша гледишта; да је било заговарано нереално гледиште да ће рат „исплатити сам себе“ прије него што ће коштати хиљаде милијарди долара; да смо били безнадежно наивни мислећи да ће рат водити демократији умјесто да одгурне регион на спиралу опадања.

Једина сврха нашег дјелања била је да продамо америчком народу случај за рат са Ираком. Анкете показују да смо то и урадили. Трамп и његов тим сада покушавају да то учине поново. Ако нисмо пажљиви, они ће успјети.

(Лоренс Вилкерсон је некадашњи шеф кабинета државног секретара САД Колина Пауела. Превео: Милош Милојевић.)