ИЗ СНАЈПЕРА УБИЈАЛИ СРПСКУ ДЈЕЦУ: Тужно сјећање на рано прекинуте животе Милице и Наташе

Примирје које је 11. марта 1995. гоодине било на снази на подручју Сарајева за породице Учур и Лаловић било је горе од све четири године одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ, јер су тада хицима из снајпера у рукама безочног убице или више њих из дијела града под муслиманском контролом у сарајевском насељу Грбавица убијена њихова дјеца – дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур.

За тај злочин, као и у многим другим случајевима убистава српских цивила на подручју Сарајева, нико никада није одговарао.

Снајпериста са зграде „Лориса“ на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, убио је прије 23 године тада десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом.

Само осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума Милица и Наташа одиграле су своју посљедњу игру, прекинуту смрћу која је дошла из дијела града гдје су рођене и живјеле.

Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо. У записнику из болнице пише да је Милица довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.

Тада је доктор Славко Ждрале рекао да су код дјевојчица констатоване тешке повреде главе.

Према његовим ријечима, убица је био немилосрдан и није било никакве могућности да им буде пружена помоћ.

УБИЈАЛИ СРПСКУ ДЈЕЦУ И ЗА ВРИЈЕМЕ ПРИМИРЈА

Према свједочењима тадашњих становника Грбавице, у вријеме када су убијене дјевојчице није било никаквих ратних дејстава, јер је био склопљен споразум о примирју које су надгледали француски и руски припадници међународних војних снага.

На само неколико десетина метара од њихових пунктова који су били распоређени на линији раздвајања између двије зараћене стране хладнокрвно су убијене Милица и Наташа.

Непосредни свједок убиства дјевојчица бивши припадник Војске Републике Српске Предраг Чаркић за Срну се присјећа тог трагичног догађаја.

„Наш шест војника је сједило за столом. Пили смо кафу, јели, зезали се. Било је лијепо вријеме, уобичајан дан. Примирје. Мир и тишина, више народа на улицама. Колико се сјећам тај је дан у Сарајево дошао предсједник Француске /Франсоа/ Митеран“, прича Чаркић.

Сјећа се да су се дјевојчице играле ластиша најдаље пола метра од њих, док су и непосредној близини дјечаци играли фудбала.

„Могли смо их, малтене, руком дохватити. Наједном су се зачула два узастопна пуцња, паде прво једна, па друга. Скочили смо, покупили их и склонили у заклон. Кажу да је био један снајпериста. Ма, немогуће да је један, јер убијене су у игри, у покрету“, наводи Чаркић.

Он је сигуран да је пуцано са подручја зграде „Лориса“ и некадашњег Трга Пере Косорића, а садашњег, какве ли морбидности, Трга хероја.

Чаркић указује на чињеницу да убица није пуцао у њих војнике који су били у униформи и видљиви исто као што су биле видљиве и дјевојчице, него у дјецу како би његов злочин био још страшнији.

Према његовим ријечима, „тако не ради ни животиња кад убија“.

„Нисмо одговорили јер смо строго поштовали примирје. Хтјела је наша војска да изађе на линију и пуца, али пошто је било примирје наредба је била да се не смије пуцати“, истиче Чаркић.

Он наводи да родитељи једне од убијених дјевојчица годинама нису имали дјеце и да је, након што су добили потомка, „неки идиот све то уништио“.

„Често одем на гробље у Миљевићима код Милице и Наташе. Често, често…“, каже Чаркић.

Он наглашава да Милица и Наташа нису једине дјечије жртве безумних убица, а као примјер наводи случја убиства дјечака Срђана чији је отац био курир у општини Српско Ново Сарајево.

„Давно је то било, па не могу тачно да се сјетим, али мислим да је било 1992. 1993. године. Знам да се звао Срђан. Погодио га је снајпер са Хотела `Бристол` на подручју `Шопинга` испред радње са јуфкама. Само што је изашао из зграде, снајпер га је погодио. Био је брисани простор гдје је погођен. Прилетио сам. Мени је умро на рукама. Доста је дјеце тако убијено“, прича Чаркић.

ПОДИЋИ СПОМЕНИК СРПСКОЈ ДЈЕЦИ УБИЈЕНОЈ У САРАЈЕВУ

Из Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије кажу Срни да случај ових убијених дјевојчица, нажалост, није једини, јер су многа српска дјеца у дијеловима Сарајева под српском контролом убијана и тешко рањавана, али да за то никада нико није процесуиран.

„Српска дјеца и цивили нису убијани и тешко рањавани само на Грбавици него и другим дијеловима Сарајева који су у рату били под српском контролом – Војковићима, Грлици, Врацама…“, истичу у Удружењу.

Они подсјећају на чињеницу да је у Сарајеву у том периоду дјеловала муслиманска терористичка група „Шеве“, чији су снајперисти убијали не само српске цивиле у дијеловима града под српском контролом, него и српске и бошњачке цивиле, међу којима и дјецу, у Сарајеву под муслиманском контролом, а за то окривљивали Србе.

У Удружењу наглашавају да је жалосно да се о овом злочину прича и да се он спомиње само за вријеме годишњица.

„Жалосно је и што увијек само спомињемо да нико није процесиран, као што то чинимо и за многе друге злочине над сарајевским Србима“, констатују у Удружењу.

Из Удружења најављују да ће, заједно са Републичком организацијом покренути иницијативу да буде урађен споменик-обиљежје на којем би била исписана имена српске дјеце убијене у Сарајеву како ти злочини не би били заборављени и да подсјећа шта се десило српској дјеци у Сарајеву.

ПОЛИЦИЈСКИ И ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ НИСУ НИКАД НИШТА УРАДИЛИ?

Према наводима свједока, девојчице је убио С. П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ.

Сарајка Фатима Бајрамовић свједочила је да је то учинио Сејо Пискић који је рођен 1956. године у Грачаници.

„Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15.30 часова одјекнула су два пуцња“, посвједочио је својевремено Милан Павловић из Сарајева.

Свједоци су испричали да се Пискић јавно хвалио да је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба у насељу Грбавица.

Привођен је, али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама.

Данас нема информација гдје се Пискић налази, а спекулише се да је погинуо или умро.

Упућени у функционисање тадашње такозване Армије БиХ тврде да је Пискић био само дио ланца команде и да је из снајпера, као и остали снајперисти из дијела града под муслиманском контролом, на српска подручја пуцао по задатку свог команданта, што значи да би за овај злочин морали да одговарају руководиоци 101. бригаде, или они који су им у систему командовања били надређени.

Из Сипе су саопштили Срни да никада нису истраживали убиство дјевојчица Наташе Учур и Милице Лаловић, нити располажу другим корисним информацијама у вези са тим догађајем, док из Тужилаштва БиХ до писања овог текста није стигао одговор.

Из Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије истичу да не изненађује да и овај случај није судски процесуиран, јер је то постала пракса правосудних институција БиХ када је ријеч о српским жртвама, док се с друге стране Срби редовно процесуирају и изричу им се максималне казне.

Остало је забиљежено да је тадашњи бошњачки вођа Алија Изетбеговић рекао да убијене девојчице за њега нису Српкиње, већ грађанке Сарајева.

Миличини родитељи рекли су једном, када су смогли снаге да говоре о трагедији која их је погодила, да су се у Сарајево, из којег су прво били избјегли, вратили из избјеглиштва у Војводини управо на њен наговор.

Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву, само на пар километара од града у којем су рођене, који су вољеле, а из којег им је на њихову љубав одговорено мржњом која их је и убила.

Наташин отац није могао више да поднесе тугу за својом дјевојчицом па јој се прије неколико година придружио на другом мјесту, сигурно бољем од овог нашег садашњег.

Можда у том бољем свијету, кад већ није могао у овом, сазна ко је и зашто убио његову мезимицу.

Тагови: Сарајево