ГАЛИЈАШЕВИЋ: Водеће НАТО земље изазивају нестабилност и провоцирају сукобе у БиХ

Протекли рат у БиХ, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора, пише политички аналитичар и стручњак за безбједност Џевад Галијашевић у тексту објављеном на порталу „Аналитички форум“.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван и сваки наредни на овом простору биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавјештајног дјеловања у процесу изазивања криза не смију потцијењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и вјерских елита. Пуно је то озбиљније.

Као привидни миљеник запада, Босна и Херцеговина се ипак, јасно открива као нефункционална, сиромашна земља која није уређена и која представља највећу безбједносну прјетњу и себи и цијелој Европи. Улога западних обавјештајних служби у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се ријешио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцјењена.

Крајем прошле године, а посебно ових дана, обавјештајни притисци, медијска кампања и многе мјере из арсенала субверзивне дјелатности и специјалног рата су, са западне стране (прије свега из Велике Британије и Сједињених Америчких Држава), примјењене и усмјерене према најстабилнијем дјелу БиХ, тачније једином стабилном и функционалном државно-правном субјекту, Републици Српској.

Убацивање Британаца „који се праве Енглези“, њихових специјалних јединица, дипломатије и тајних служби те медија, иде паралелно уз америчка настојања да над Републиком Српском изврше генералну пробу и понове оно што су већ радили током аугуста и септембра 1995. а над Србијом 1999. године, и организују тзв. војне вјежбе, практично симулацију напада на Бањалуку авијацијом, оклопним средствима и вјероватно „Исиловом пјешадијом“.

Иако ове западне земље као симболи империјалне бахатости демонизују цјелу Републику Српску а посебно предсједника Милорада Додика, очигледно је да исто желе цијелој Србији и њеном руководству али, у овој фази, док иза сваког грма траже Русе и њихов утицај, они ступају у обрачун са оним државним субјектом који нескривено и јавно изговара рационално питање:

„Господо са запада, зар вас није срам и стид баш нимало“?

Западна нетрпељивост, која се граничи са мржњом, манифестује се кроз контролу медија, подршку радикалним исламистичким групама, уз паралелне реторичке акробације о „пријатељству“, добрим намјерама према Србима те Нато пакту као националном интересу и еуро-атлантским интеграцијама које води стабилности и миру.

Чак и некад велика Минхенска конференција о безбједности у организацији њемачког дипломате и обавјештајца Волфганга Ишингера, смањила се на неку малу мјеру, скупу али безначајну парлаоницу у којој се гласно изражава забринутост над свијетом који би могао ући у нови „хладни рат“, што је највећи цинизам и бескрупулозност.

Оно што све људе, народе и државе мора забринути није хладни рат као форма латентног сукоба и прикривених акција него стварни оружани сукоб у коме западне земље и њихови балкански полтрони и банана републике у истом строју виде Русију, Србију и Републику Српску – шта више, све Русе и све Србе, ма гдје на планети били.

Уосталом, Запад је давно покренуо хладни рат и претворио га у огроман број стварних ратова, још оног тренутка када је срушена свјетска равнотежа моћи, када је распуштен Варшавски пакт, подијељен Совјетски Савез и у Европи протјеран комунизам.

Док је Русија шутила и била слаба запад је интензивно подузимао акције на њеном слабљењу, урушавању и окруживању. Како је растао отпор овој политици и како је Русија показивала одлучност да не попусти под уцјенама и притисцима, то је конгломерат прљавих дипломатских, економских, обавијештајних и војних акција запада према Русији постајао све бруталнији. Паралелно са тим растао је и значај српског народа и његових држава, и расли су притисци на њих. Уз салве увреда и лажи на рачун Републике Српске и привидну слаткорјечивост према Србији ипак су јасно видљиви циљеви и јасно изнијети захтјеви:

1.Признати „Косово“ да би се ишло ка Европској унији
2.Ослабити или чак угасити Републику Српску унитаризацијом и исламизацијом БиХ
3.Тако разбијене и слабе, Србија и Република Српска морају кренути према НАТО и смањити своје везе са Русијом

Најзначајније карактеристике ових тајних и јавних специјалних операција су: непоштовање етичких, моралних и правних норми на којима се заснива међународни поредак; урушавање традиционалних вриједности „државе жртве“; манипулисање јавним мњењем и злоупотреба средстава јавног информисања. У каснијој фази слиједи физичко уклањање неподобних противника, организовање и финансирање терористичких колективитета и извођење терористичких аката кад год се процијени да је вријеме за изазивање кризе или њихово интензивирање, до степена који отвара врата за примјену спољне интервенције.

Сасвим је оправдана бојазан да је циљ операције изазивање оружане побуне у некој фази, посебно с обзиром на створени ослонац у земљи – у виду контаката и успостављене сарадње са њим или уз његово додатно конституисање и јачање.

А ту су и успостављени контакти са паравојним вехабијским, побуњеничким или терористичким елементима, разним „Аскерима“ или наводним Аир Софт клубовима уз видљиву и потпуну институционалну парализу заједничких инстиција у Сарајеве те обавјештајно, пропагандно, финансијско, војно присуство уз обавјештајне тимове, тимове војних или полицијских специјалних снага, снаге емиграције итд.

„Чаршијске“ везе са обавјештајним службама запада које датирају из периода прије протеклог грађанског рата, чврсто су изграђене за вријеме рата (прво са енглеском и француском обавештајном службом, потом њемачким „БНД“ и на крају са америчком ЦИА). Своју ескалацију су доживјеле током ваздушних удара НАТО пакта на Републику Српску, а затим на Републику Српску Крајину, а кулминацију нападом на СРЈ, разарањем те државе, путева, мостова и друге стратешке инфраструктуре, индустријских погона и цијелих фабрика, телекомуникација, електроенергетског система…

Акције се нису десиле саме од себе: много актера је дјеловало у том правцу и на плану реализације ове агресије на српски етнички простор.

Бошњачке руководеће структуре су у страним обавештајним службама тражиле и нашле ослонац за реализацију својих планова, а обавештајне службе у њима агентуру спремну да беспоговорно извршава налоге. Многи покварењак и екстремиста из Сарајева (и преко Сарајева) је прошао специјалне логоре и обуке (у Хрватској, Пакистану, Саудијској Арабији, Јордану, Албанији, Турској, Ирану, Њемачкој…), у којима су започели груписање и селекција од стране обавјештајних служби. Истовремено, финансијски и логистички су подржане активности на развоју Изетбеговићеве тајне службе АИД и њене специјалне паравојне јединице „ШЕВЕ“ задужене за политичка убиства, ликвидације неподобних и креирање злочиначких терористичких акција у властитој зони одговорности и простору под властитом контролом са јасним планом лажних оптужби и компромитовања непријатеља, по цјену великих жртава и властитих сународњака.

Али то непобитно партнерство бошњачких и западних структура данас је нефункционално и показује тенденцију заоштравања односа. Уочљиве су посебно вођене специјалне операције и према политичкој моћи и структури Странке демократске акције и самог Бакира Изетбеговића. Практично, западни поглед према корумпираном и радикалном лидеру Бошњака данас заклања савез Русије и Турске, Путина и Ердогана, па уз видљиво и стално присуство Исламске Републике Иран и опасно понашање Саудијске Арабије та рачуница досадашњег партнерства добија све више непознатих чинилаца.

Истина, запад је увијек био присутан и у унутар-бошњачким подјелама али никада толико видљиво нити агресивно какав је био према Републици Српској и Србији – тј. према Србима.

Иначе, СДА БиХ основана је 26. маја 1990. године на Оснивачкој скупштини одржаној у сарајевском хотелу „Холидеј ин“. Након два мјесеца функционисања отворен је први политички сукоб и прва пукотина у кадровској структури СДА одласком из странке Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића.

Прави тектонски поремећај у одласку људства СДА је погодио 13. априла 1996. године, након што је из ње иступио Харис Силајџић, који је основао „своју“ Странку за БиХ.

Велики број чланова СДА тада је кренуо за Силајџићем, међу њима били су Сафет Оручевић, Мустафа Памук, Заим Бацковић, Бериз Белкић, Екрем Ајановић, Сафет Халиловић те ратни градоначелник Брчког Муниб Јусуфовић, Омер Ватрић…

Наредно цијепање странке било је 2008. године. Тада се крајишки дио на челу са Нермином Огрешевићем и Рифатом Хозановићем одвојио и направио А-СДА.

Свих ових година из СДА су, углавном не својом вољом, одлазили људи који су били њена персонификација. То је урадио и велики број оснивача: Омер Бехмен, Џемалудин и Неџад Латић, Фахрудин Радончић, Хилмо Неимарлија, Мустафа Спахић и многи други.

Под притисиком и због чињенице да се нису слагали са потезима врха, странку напуштају или су „силом“ удаљени и Мухамед Ченгић, Хасан Ченгић, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Ејуп Ганић, Бакир Алиспахић, Ибрахим Хаџибајрић, Рамиз Дрековић, Хазим Викало, Изудин Капетановић, Мирсад Велаџић, Ријад Рашчић, Русмир Махмутчехајић, Изудин Кешетовић, Џевад Млаћо, Кемал Терзић, Неџад Бранковић…

година довела је буквално до распада локалне кадровске структуре у Зеници, Бихаћу, Горажду, Високом, Бугојну, Живиницама… Из странке је иступило шест начелника и три посланика у Парламентарној скупштини БиХ, а међу њима: Фуад Касумовић, Садик Ахметовић, Сенад Шепић и Салко Соколовић.

У фебруару 2018. године политички удар на Тузлански кантон који је СДА извршила рушећи Мирсада Кукића довео је до експресног рушења владе Тузланског кантона под вођством Беге Гутића а као вид страначке одмазде, исте ноћи, је неко на Кукићеву дискотеку у Бановићима бацио бомбу…

Мора се признати и да је одлазак оснивача овог екстремног исламског покрета, који се странком само називао, Алије Изетбеговића 2001. године, након што су утврђене везе Алијиних муџахедина са нападом на СТЦ и Пентагон 9/11. имао везе са америчким притиском. И у антитерористичкој кампањи, покренутој након терористичких напада 11. септембра, у употребу улази појам „босански модел“ по коме су у току рата хуманитарни фондови злоупотријебљени за финансирање терористичких или војних активности. Према тврдњама разних америчких званичника, Ал Ка’ида је „босански модел“ усавршила и примјењивала на бројним другим жариштима након окончања рата у БиХ иако је тај „босански модел“ био инспирисан и организован уз помоћ Американаца.

Уствари, истина је да контрола и надзор као суштина и смисао тајних операција под контролом запада никада нису престајале у односу на Србе али и Бошњаке.

Мирнодопска фаза специјалних (субверзивних) операција за циљ је имала очување обавјештајног потенцијала у новим уставно-правним условима те кориштење тог апарата за одржавање кризног стања у БиХ, кроз синхронизоване политичке акције константних сукоба Срба и Бошњака. У позадини, западне земље су и даље управљале процесом изградње радикално исламизираних паравојних формација, обучених и способних да периодично изводе селективне терористичке акције и да буду способне прерасти, изазвати и контролисати побуну ширих размјера против безбједносних и одбрамбених стуктура у држави, а прије свега да воде озбиљне ратне операције против Републике Српске – која је стварни објекат напада.

Ова етапа подразумијевала је примјену и систематизовање многих техника које су као „ријетки случајеви“ представљали борбени идентитет исламских ратника, муџахедина.

Извршиоци ове етапе су припадници терористичко-побуњеничког субјекта, бивших муџахедина, вехабија, активне исламске омладине… (посредне снаге – терористичке организације у земљи или убачене из иностранства). У овој фази се укључују и медији, који постају саучесници или промотери терористичких аката, стављајући сав свој потенцијал у службу глорификације „ослободилачких” циљева и (не)дјела, представљајући жртву агресором и чинећи радње већ виђене у прошлом рату.

У Босни и Херцеговини главни носиоци, пројектанти и извођачи сложених субверзивних операција су, углавном, у британској и америчкој амбасади.

Њихово најважније прљаво политичко оруђе ипак је био дипломатски пигмеј Валентин Инцко, тзв. Високи представник у БиХ.

Посебну забринутост изазива сазнање из досадашње праксе: да, као по правилу, тајне службе и покрети на које САД имају одлучујући утицај и чије се активности уклапају у америчке стратегијско-политичке пројекције добијају квалификацију „ослободилачки”, док у ситуацијама када се ради о покретима који се не уклапају у америчке политичке пројекције, поготову ако су им супротстављени, исти добијају квалификатив – терористички. Ситуација у БиХ представља примјер таквог приступа, кроз који се потврђује теза да је, када је разумијевање тероризма у питању, „проблем у дефиницији извора проблема”, посебно видљив у оквиру институција САД, кад је рјеч о „Нусра Фронту“ и коалицији „ХТС“ .

У обавјештајној стратегији изазивања сукоба и проблема, које креирају, организују и подржавају британска и америчка обавјештајна заједница на нашем тлу, уочљиве су сљедеће карактеристике: све организованије дјеловање појединих сегмената и ангажовање све више вањских носилаца угрожавања безбједности и увећање обима и садржаја обавјештајних акција, број њихових извршилаца, оперативаца.

Постоји активна мрежа носилаца и јасно уочљива распрострањеност у самој БиХ и цјелом региону уз интернационалност припреме и изведбе тј. да је све више угрожавајућих појава иза којих стоје МИ6 и ЦИА те да се припремају у једној а реализују у другој држави. Носиоци угрожавања су лица из више земаља, или су из једне али дјелују на тлу више држава, што потврђују учестала хапшења специјалаца и оперативаца, посебно у Србији.

Свакако је уочљива брза просторна покретљивост идентификованих носилаца угрожавања, оперативаца МИ6 и ЦИА-е, којима су доступна савремена саобраћајна и телекомуникациона средства уз велику профитабилност специјалних операција и остваривање “моћи”, “јавног утицаја” те енормних прихода. Тако се организовани криминал прислонио уз ове тајне службе и укључио у њихове операције, стварајући од њих тајни центар политичког утицаја и финансијске моћи уз кориштење уцијена и ширење страха.

Забрињавајући је и пораст деструктивности, односно све веће штетне посљедице по јавни поредак, безбједност државе, друштва и међународну безбједност те висок степен агресивности и све бруталнија реализација угрожавања тј. пораст примјене насилних средстава у реализацији ппланираних циљева, као у случају убиства Оливера Ивановића.

Додајте овоме „пету колону“ ангажованих службеника и безбједњака, типа Драгана Мектића, Мирка Шаровића или Младена Босића, те организација по Бањалуци и Београду чије чланство може стати у омањи шпајз, попут ЦАЕС-а и Јелене Милић, уз већ прослављене антисрпске бојовнике попут Наташе Кандић и Соње Бисерко или Ненада Чанка и Чеде Јовановића, и открива се јасније и тек тада постаје видљив степен угрожености нашег животног простора и наших међуетничких односа.

Хладни рат је нешто на што су се Срби и Бошњаци навикли, али стварни рат и сукоб били би нова трагична степеница са које заједно падају пред историјом и пред будућношћу.

Савез Русија и Турска, те напори које званични Београд чини да помири Сарајево и Бањалуку – Србе и Бошњаке, уз турске уступке и покровитељства над конкретним пројектима, представљају какву-такву стратегијску одредницу за наше народе а избјегавање сукоба и рата, једини политички пут без алтернативе. ЕУ и НАТО то нису.

На крају крајева, Њемачка која нема никакав интерес да на Балкану буде сукоба, ипак ће, као и увијек, слиједити америчку политику – неће подржати Русију у трагању за разумијевањем и миром између Срба и Бошњака. Жели ли и Ердоган мир, или је његов наступ и „Данајски дарови“ које обећава, тек само цијена коју плаћа да остане у игри, присутан на Балкану, како би заштитио интересе турске државе а не спречавао сукобе, и мирио народе – вријеме ће показати. А до тада, хладне главе, мудро и опрезно.

Тагови: БиХ, Џевад Галијашевић