„МИЛОСРДНИ АНЂЕО“: Жртве бомбардовања РТС-а још нису на списку Комитета за заштиту новинара из Њујорка

Председник и извршни директор новинске агенције Асошијетед прес Гери Пруит апеловао је недавно да се отмица или убиство новинара прогласе ратним злочином. Нема сумње да је на овакав Пруитов став утицала статистика по којој је, према подацима Комитета за заштиту новинара из Њујорка, прошле године погинуо 61 новинар, међу којима су и четири извештача америчке агенције Асошијетед прес. Управо овај Пруитов апел изазива горко подсећање да Комитет за заштиту новинара на своју листу још није уврстио и 16 радника Радио-телевизије Србије (РТС), који су погинули на радним местима током НАТО бомбардовања 1999. године. Горчину појачава да је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију закључио да бомбардовање зграде РТС-а не представља ратни злочин, већ да је реч о уништавању „нервног система који одржава Милошевићев режим у животу”.

У протеклих шеснаест година слично објашњење нудио је и њујоршки Комитет као одговор на питање због чега на њиховој листи нема и радника РТС-а. Прво су истицали да погинули нису били новинари, а онда су и додали да не сматрају новинарима припаднике медија који су подстицали насиље.

Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије (УНС), мишљења је да су одлуке о томе ко су жртве, када је реч о новинарима, политички мотивисане.

– То је недопустиво, а такво мишљења деле и многи угледни појединци и невладине организације, попут Амнести интернешенала који је случај одмах дефинисао као ратни злочин. Медији не смеју бити војни циљ, ту нема места политичком раздвајању жртава на подобне и неподобне, а то је став и Међународне федерације новинара – каже Брајовић за „Политику”.

И председник владине Комисије за истрагу убиства новинара Веран Матић сматра да је њујоршки Комитет за заштиту новинара неоправдано изоставио убијене у бомбардовању РТС-а, па је тако комисија којом он председава иницирала промену ове одлуке.

– У досадашњој комуникацији добио сам уверавања да ће претходна одлука поново бити размотрена и да ће је ревидирати. Нажалост, гледајући актуелни попис жртава, то се још није догодило. Не верујем да ће жртве и њихове породице од тога имати неку корист, али ако желимо да установимо глобални стандард, да се држимо општих принципа и циљева који треба да повећају безбедност новинара и медија, да се насилници застраше и да се поштује међународно право, минимум је признавање позиција жртава РТС-а – истиче Веран Матић.

Брајовићев став да су одлуке о томе ко ће се наћи на поменутој листи политички обојене, поткрепљује и чињеница да се на том списку не налази нико од новинара и медијских радника који су 1998. и 1999. године нестали на територији Косова и Метохије. О њиховој судбини се ни данас ништа не зна. Истина, Комитет у Њујорку је имао у виду убиство Славка Ћурувије, новинара и власника „Дневног телеграфа”. Због двоструких стандарда при састављању листе не може се избећи питање да ли је комитет управо Славка Ћурувију ставио на списак као симбол слободног новинарства или због тога што се основано сумња да је жртва Милошевићевог режима?

Одговор на питање зашто је комитет изоставио страдале новинаре током НАТО агресије на Југославију вероватно лежи и у чињеници да је тим телом тада председавала Кати Мартон, супруга Ричарда Холбрука, једног од главних заступника мишљења да Милошевићев владајући режим у Југославији треба променити бомбама. Господин „Обарач”, како је јавност тада називала Холбрука, није марио за убиства учињена приликом бомбардовања зграде РТС-а. Штавише, према речима сведока, управо је током свечаности поводом додељивања награда најбољим извештачима, Ричард Холбрук уз шампањац објавио да је РТС „управо ућуткан бомбама”.

Како се испоставило истовремено је ућуткан и професионализам, будући да је око 300 звезда америчког новинарства ту вест пропратило аплаузом. Само два новинара мање познате Радио-мреже „Пацифика”, Џереми Скејхил и Ејми Гудман, те вечери нису скривали неверицу због убиства колега. И не само то. Гудман је окупљенима саопштио да „Пацифик” неће да прихвати награду која се додељује у ноћи када су САД бомбардовале РТС и када се клуб дописника из иностранства одлучио да не поставља питања господину „Обарачу”, као кључном заговорнику бомбардовања СРЈ.

Шеснаест година касније, на управо завршеној ОЕБС-овој међународној конференцији у Београду, где је главна тема била заштита безбедности новинара, представник македонске делегације бурно је реаговао на поређење погинулих радника РТС-а са настрадалима у нападу на француски сатирични лист „Шарли ебдо”. Према његовој оцени, српске жртве су биле у служби „државне пропагандне машинерије”, док „Шарлијеви” карикатуристи представљају симбол „слободе изражавања”. Нажалост, нико од представника из Београда није осудио ставове македонске делегације. Чак ни Сњежана Миливојевић, професорка Факултета политичких наука, која је поредила жртве РТС-а и „Шарлија” и чије су речи изазвале реакцију албанског колеге у македонској делегацији. А морала је, ако не као бивши новинар, онда као неко ко врло добро зна колико је јавно мњење подложно манипулацији на шта, као професор, упозорава будуће новинаре. Наиме, Сњежана Миливојевић предаје на ФПН-у предмет Јавно мњење.

Тагови: Бомбардовање, НАТО, Новинари, Политика, САД