СВЕТАЦ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Момчило Настасијевић – 80 година од смрти

Момчило Настасијевић, класик српске модерне књижевности, песник неодгонетљивих стихова, преузетих“ из најдубље древности, језиком суште лепоте и енергијом  бића, оставио нам је упит: шта све јесте у коначном свеобухвату она јединствена реч док изриче

Јадну јасноту/ умље ил` епитафом обележен Злодух злу, доброти верни роб; / рођају жртва, жетви клас; / печали, – себи, гроб и спас; ил` Та песма ми је сузицом/ и капљом крву кићена; ил` Лек си и болујем те сам/ до готово опипљивог кружног облика За благослов тај/ на веки, на веки клет… до мелодије, до звука који се уздиже из самог језгра бића и трепери у лелују, у наслућивању, у призиву, у додиру недозваног и необјашњивог мистичног и сневног света у јединствену мисао:

Смагнем ли ово дубином у вечерњу,

    или је тихи пој,

    ил` дубине се отвори где болело?

    Тихо по муци бродим смерни роб(… )

    Корен је ово,

    црва ми, оче, у нагризање,

    расточи, о расточи раба

                ( Молитва)

Изразита  стваралачка инидвидуалност, дар и новина, одредили су опус  Момчила Настасијевића. То  у његовој херметичној поезији потврђује сажетост стиха, изворна песничка слика, звуковна сугестија и слојевита метафорика, а у прози зачудан, фантазмагоричан свет и мисаоност, дубока интроспекција и експресиван приповедачки израз.

Сопствено схватање поезије означио је исказом:“Бит је поезије управо оно чему се туђе нипошто не повинује.“

У записима о Настасијевићевој поезији стоји да је он “од оних песника који на метафизички начин осећају тајанство. Он га назначује и у наслoвима својих лирских кругова у збирци Седам  лирских кругова: Јутрење, Вечерње, Бдење, Глухоте, Речи у камену, Магновења, Одјеци.

Настасијевић је лирски метафизички « видилац», по синтези времена ( хујању пролазног у скамењеној вечности) по безмерју простора ( безграничног у духовним чвориштима), у максималном приближавању битија речи Логосу језика ( клесањем архетипских реторичких лукова у есенцијалне елипсе- сигнале).

У неисцрпној Србији , вечној и безграничној у језику и духу, у хујању векова из древне прошлости у далеку будућност; магијом језика и сугласјем Битија и Логоса у њему.

Прочитамо ли наглас неку од Настасијевићевих песама – или само насумице одабране стихове: Жуборли водо изворе… одмах потом Субота, мори  ме туга, / прислужи, мамо… па Све самљи. / Сном похходиш ме туђа(… ) Силовито ме чемером прострели. / Худи свој, госпо, на песму проћердава, век…потом  Из грла да ти голубицазагуче, / запламти са усана ружа– изрониће пред нама древне речи: благ, бољезан, витица, грести, двери и дробан, жал и женик, искон и исполин, јед и кам и кропити, лазити и ликовати, миље и морити, навеки и оваплотити, осој и пагуба, родина и рушан, сичан и схорити, твар и утолити, худ и целити, чајати и штити – значењска својства која се штедро роје у виловите и згуснуте облике.

На архетипски начин глачаној српској речи, метафизичкој мисли, песничким, музичким и метафизичким свежим вибрацијама духа, саградио је овај песник јединствену поетику у српском песништву. У свом духу метафизички је објединио језичку, историјску, духовну и  сваку другу традицијску вредност, из свих времена и свих простора српских.

Момчило Настасијевић  један je од ретких српских модерних песника који је био свестан релација, узрока и последица, и значења и значаја српског духовног јединства.

И афирмисао га, не декларативно, да одјекне за време, да послужи за неке прагаматичне циљеве, већ је покушао да језиком и поезијом оснажи то јединство суштинском креацијом против зла које је слутио и које ће касније све воде над нама стопити. Урадио је то овај песник стамено, језиком и песмом за вечност, за оне који умеју да  oслушкују и читају поезију.

И, што је најважније за песника, та тајанства суптилно је изразио рационализованом сликом ( скоро до апстракције), згуснутом мишљу( доведеном до симбола и сигнала), ритмом и звуком ( блиским класичној музици) и све то језиком лирске песме којим је саградио Веру у Лепоти којом се комуницира са Богом и траје « во вјеки вјеков».

Херметичност његове поезије онемогућила је и њено вредносно прочитавање, а само су ретки успевали да продру у њену виртуозну узнесеност, у срж њеног тајанства, и да открију њенун онтолошку основу.

И као што пише Станислав Винавер:»Изненадио је виле Настасијевић,упавши невиђен међ њих, док играху коло и према закону који се не може избећи могао је да тражи од њих шта хоће. Ах, није тражио ни дуг век, ни благо небројено:само да му се акценти роднога језика примају у прави, не вештачки ритам свој(…)Настасијевић је светац српског језика и српскога књижевног израза.»

 

Реч своју нем камену завештавам и звери

 

Момчило Настасијевић је рођен 23. септембра( по старом календару) 1894. године у Горњем Милaновцу. Основну школу завршава у родном месту, а гимназију учи у Чачку, Крагујевцу и Београду. У Београду се дружи са сликаром Костом Миличевићем и Гаврилом Принципом.

У јесен 1914. уписује се на Филозофски факултет у Београду на Групи за француски језик и књижевност.

Почетак првог светског рата затиче га у Горњем Милановцу. На војној регрутацији, почетком 1915. проглашен је за привремено неспособног због недовољне развијености.

Увелико пише песме и приче и бележи мисли. Војним властима се пријављује као добровољац и ради у војној станици у Милановцу све до општег повлачења српске војске према Албанији. И он се по јакој зими са војном станицом повлачи  до Косовске Митровице, одакле ће морати због пресечене одступнице, да се с муком врати  у Горњи Милановац.  Исцрпљен и изгладнео у Краљеву доспева у ропство, па затим пребачен у крагујевачку заробљеничку болницу, из које успева да побегнеи поред непријатељских стражара улази у Горњи Милановац, где живи у кућном затвору.

Почиње да преводи са француског Карактере Ла Бријера.

Фебруара 1919. са млађим братом Светомиром, преко Рудника стиже у ослобођени Београд, где наставља студије.

Живи са породицом која је прешла у Београд, са станом у Ратарској улици 131. Ту пише музичку драму Међулушко благо, књигу приповедака Из тамног вилајета,збирку песама Пет лирских кругова(једино објављено дело за живота), збирку приповедака Хроника моје вароши, драме Недозвани, Господар Младенова кћер.

Након дипломирања постаје суплент Прве мушке гимназије у Београду. Недељом и празником у породичном дому окупља пријaтеље са којима свира камерна дела класичне музике на флаути или виолончелу, разговара о уметности и чита још необјављене рукописе.

Пријатељи су му Станислав Винавер, Раде Драинац, Милош Црњански, Павле Стефановић, Растко Петровић, Димитирије Митриновић, Десимир Благојевић…

Прве радове објављује 1922. у часописима и листовима.

Две године касније положио је професорски испит  са радом О реченици и њеним главним елементима у српском језику.

Један од чланова испитне комисије професор Миливоје Башић, познати преводилац дела старе српске књижевности, одао је признање песниковом одличном познавању и осећању српског језика.

Октобра месеца премештен је у Четврту мушку гимназију у којој остаје све до смрти. У тој гимназији скупа с њим су као професори и Милош Црњански и Душан Матић.

Београдска опера  ( 1927) одбија да изводи музичку драму Међулушко благо  за коју је музику написао Светомир Настасијевић. Српска књижевна задруга одбија да штампа збирку приповедака Хроника моје вароши.

      На књижевном конкурсу « Цвијете Зузорић» за приповетку Запис о даровим моје рођаке Марије добија награду од 4000 динара – прву и последњу књижевну награду за живота.

1933.     завршава драму  Ђурађ Бранковић и припрема се да напише драму Певач у којој би био обрађен мотив српског Орфеја, као и романПустињак у граду.

Драму Код вечите славине завршава 1936.

Народно позориште у Београду одбија да изводи драме Гoсподар Mлaденова кћер и Код вечите славине.

У пролеће 1937. пада у постељу због озбиљно нарушеног здравља. Преводи Слово љубве деспота Стефана Лазаревића.

Осамнаестог јануара 1938. држи последњи час својим ученицима и болесничка температура, изазвана туберкулозом,  га сваљује у постељу.

13.   фебруара 1938. у један и четврт после поноћи у 44. години живота, склопио је очи.

Оставивши нам реч коју камену завештава и звери и понад тога –  отелотворену песму неизрециве лепоте од које  запламти са усана ружа.

 

  Родна мелодија

 

„Пропевао је језиком векова наших који нису дошли до речи. Умио се на вилинским изворима народног песништва, огледао се у небским и подземним водама књижевности наше староставне и усменог, умотворног говора народног. И древности, живој, сахрањеној, и пониженој савремености обраћао се  да би му се објавиле чини исконског и вечитог језика младости. Те чудотворне снаге што још леже у бездану нашег самзаборава преселио је из давнина у будућа времена. У текућим временима им, изгледа, није било места.

Препорођеним словом летописаца и земљоделаца обделавао је уклете парлоге на које се одавно нико није усудио да ступи. Срицао је своју тек створену животворну азбуку и именовао судње плодове који су му под руком рађали: наге су то речи за нагу душу.

Свака је његова песма икона нашег девичанског матерњег језика. Њој се не може прићи само очима. Мути се поглед са њеног строгог, зеленог злата. И једино се тако, живим гласом у коме се једном утелотворио мађијски пој, улази у његову песму.

Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. Име му је песма светлозарног бола, песма преображеног човековог постојања.Јавио се завичају ( готово би се рекло исувише сам) , да уради колико цео један век, један пропуштени век,. Прекасно се јавио, прерано отишао“ – записао је Васко Попа.

Родна или матерња мелодија- основни појам његове поетике произилази из симболистичког схватња музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом проникао је с ону страну појава и дошао у непосредан додир с оним што је неисказиво и дубоко укорењено у ерхетип. Матерња мелодија је звук изворног, архаичног језика, мелодија језика народне песме и средњевековних текстова. На овој тачки Настасијевићева заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом ка непосредном и праисконским.

У својој метафизичкој поетици он јасно исказује да сваки врх има дно, сваки успон пад, и да се кроз дно кроз пад, кроз Смрт иде у живот нови:

Дубље, све дубље, –

    плода се не заче овде

    да утоли ову глад.

   

    Тишином себе

    затрубити се у трубље;

    плаветнилу ко Икар

 

    винути жарко у пад

    Паркама ходом овим

    разоравам прело.

 

    Радосно , у погреб себи,

    запојем опело.

    Мрењем све живљи,

    старошћу све дубље млад.

 

                ( Радосно опело)

 

 

Неразумевање, напади и осуде

 

У послератним временима ни Настасијевића, иако је његово дело створено између два рата, није мимоишла  идеолошка осуда, тако да се нашао на подужем списку одстрањених, односно „народних издајника“ (подсетимо се да су и многи писци одмах по завршетку рата, те 1945.године били стрељани (Драгиша Васић, Нико Бартуловић, Светислав Стефановић…); Тодор Манојловић и Сима Пандуровић били су осуђени на губитак српске националне части; дело других прећуткивано је и заобилажено(Станислав Краков, Драгутин Илић – Јејо…)…да не помињем писце који су анатемисани само зато што су живели у емиграцији. Сви ови жигосани писци борили сусе у балканским и првом светском рату, рањавани и одликовани, а њихово дело данас чини част српској књижевности.

Настасијевић је означен као“мрачна, муцава кликуша..“ у тексту „Линија“(аутор Р.Зоговић), и то јер се неки млади песник усудио да напише песму поводом двогодишњице ослобођења Београда  подражавајући Настасијевића.

И један број часописа „Сведочанства“ (бр.13, 6.IX 1952.)доживео је нападе због објављивања Настасијевиће вих песама, јер се песнику и критичару Т. Младеновићу чини „у најмању руку неразумљиво повампирење назадног и небулозног песника Момчила Настасијевића“, као и  Антологија српског песништва од XIII до XX  Миодрага Павловића(објављена 1946.), коју са стотинак негативних епитета процењује  М. Ристић, као и критичар Д.С. Игњатовић, између осталог и због „рехабилитације Настасијевића и других песника.“.

Можда и због тога што је, како пише Миодраг Павловић, „Настасијевић међу нашим песницим можда једини, осим Његоша, који је настојао да се ничим не одрекне тла на коме је изрстао.(…)Момчило Настасијевић је свакако један од гласова којима је наше тло проговорило. У песмама, међутим, нарочито у врхунским циклусима, он из тла свог говори ствари које то тле још није рекло. Хранећи се стваралачком снагом и говором свог тла, он је сам постао једно ново песничко тло, за даље растење.“

И сваки његова реч и сваки стих и песма- обиље је раскошног дара, многоплодно и многоцветно језгро живота и језгро умља у искон зори судњих плодова.

 

СУДЊИ ПЛОДОВИ

 

            Плод је без плода твој,

            И судња ова реч у мени

                М. Настасијевић

 

Бива то у мртвом зрну

снева

Разраста црнослут

пева

 

чарствијем бела недоспева

 

Печал печали тихости

Тужи

Кругом латице опрост

У ружи

 

При кончини днева

 

Бива то зрно спасова

Усхитом

Радости чемерне

Упитом

У заумбрежју гласова

 

Брат ми слуху потпора

Уздрхти

Кореном неречја плод

Зацакли

Брат ми о братска утеха

 

Душа прогледа сушта

Гре

Тмолином тма и тушта

У сне

 

Из крика неизреч у слог

А ПЛОД ЈЕСТ БОГ