ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Против туђих речи – о збирци песама Боре Ђорђевића

Поводим последња два филма Емира Кустурице написао сам како они представљају деконструкцију доминантних поетичко-идеолошких начела европског филма, и својеврстан идеолошки обрачун са колонијалним сликама и наративима већ на нивоу језика. Да би се (про)говорило својим језиком, морамо најпре одбацити онај доминантни језик, који већ сам по себи предодређује и условљава оно што бисмо желели да (ис)кажемо.

И последња збирка Боре Ђорђевића, „Пусто острво“ (Арте, Београд, 2017), коју је „Кустурица наградио“, на сличан начин своју поетску несавршеност мотивише жељом да се „не клечи“ и да се не певају „караоке на туђу музику и туђе речи“. При томе, критичари превиђају да се овде ради о рокенрол стиховима, који се не мере истим мерилима као академски кодификована књижевна продукција, сведочећи, између осталог, и томе колико смо се свикли да рокенрол посматрамо као корпоративни, а не пучки производ.

Укусе и пожељне форме одређује моћ, а притисак и налог моћи често се не доживљава као идеолошки или политички, већ као култура, она која пречесто нормализује и кодификује језик моћи, што и јесте суштина колонијализма. Виталност рокенрола, такође, више није у побуни против оних вредности и традиција против којих је одавно „побуњена“ и сама доминантна идеологија – рокенрол као део система тлачења није ништа, па чак ни добар слуга. Он је прави само кад каже „нећу да играм вашу игру“. Али правим играчима.

А то „нећу“ не исказује се увек бираним речима.

Бора је ту јер другог нема. Оног ко се обраћа народу ком припада, без да се због те припадности икоме извињава. Он је још један од оних који знају да је наша борба културна, односно да се одиграва пре свега у сфери културе.

Као и то, да је пристајање да нам колонизатор одређује шта је то „културно“ – већ готов пораз. Али и на то да што приличи Јупитеру (културама колонизатора) не приличи волу (културама колонијализованих).

А да ли је ово музика и поезија поражених, оних који су пристали на пораз и помирили се са њим, па сад само огорчено реже и раскалашно псују, или отвара неке нове путеве, пре свега у смислу разарања доминантних наратива и раста самоуверености да се ствари најзад назову својим именима – нека свако процени за себе.

Снага уметности мора поново умети да подстакне снагу народа.

П. С. Давних дана, другу сам, били смо још у основној школи, за рођендан купио збирку Боре Ђорђевића. Био је паметан момак, али знао сам да иначе не чита. Знао сам да му једино има смисла купити Бору. Мајка му је бранила, али он је читао. Чудила се да сам му то поклонио ја, васпитан дечко и одликаш. Из „добре породице“, у којој ми, иначе, нису забрањивали да читам и слушам Бору, мада ми он никада није био најомиљенији. „У случају грађанског рата, бежите авионима ЈАТ-а“, сећам се, једне у којој додуше нема псовки. Али грађански рат је дошао. Бора га је најавио директније него други рокери у својим тада све чешћим, мрачним али уметнички упакованим слутњама. Уметност није спречила рат, нити је могла. Бора је остао директан, а многи су чували свој уметнички интегритет корисном „вишезначношћу“, што не значи да нису служили. Али Бора је остао једини народни песник међу рокерима. Тако је то.