ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Олимпијска (гео)политика

Готово папагајски се понавља да су „олимпијске игре водеће интернационално спортско такмичење“ и то „посвећене миру и сарадњи међу народима света“. Прво је формално гледано делимично тачно а друго је у потпуности нетачно. Као такве олимпијске игре су замишљене али су се изметнуле у нешто сасвим друго. И то толико драстично да данас за њих можемо слободно да кажемо да су, од економске до војно-политике димензије, прави одраз накарадних тзв. „евроатлантских вредности“. Раскорак између лепих речи и мрачних дела ту је фрапантан, а све је до вулгарне баналности у функцији интереса западних моћника и њихових пулена из других делова света.

ИЗВРТАЊЕ СМИСЛА ОЛИМПИЈАДЕ

Како би то англосаксонци рекли, „отац оснивач“ модерних олимпијских игара, Пјер де Кубертен, замислио их је као начин за превладавање или тачније култивисање националне агресивности. Како је истицао када већ људи имају потребу за надметањем по разним, па и националним основима, онда треба тражити начин да оно не буде деструктивно. Спорт је, како му се учинило, решење. Битка се ту такође води, али на стадионима, без пострадалих и са племенитим исходом. Тако се задовољава и „нагон“ борбености, и људи спајају кроз заједнички интерес за вољени спорт.

На тај начин је прагматично, не примарно великим речима већ промишљеним потезима, поменути француски барон радио за очување мира и развој међународне сарадње. При томе је олимпијске игре замислио као надметање искрених поклоника спорта, мотивисаних пре свега жељом да му дају допринос, а не професионалаца који се боре најпре због новца. При томе имајмо у виду да чак и тамо где он није формално на првом месту, данас и те како јесте јер се одражава на рејтинг спортиста што се потом на другим местима материјално валоризује.

Олимпијске игре су такође постале и класичан пословни полигон, где се више ради и о промоцији туризма, спортске опреме или разних фармацеутски производа, него о унапређењу спорта. Исто важи и за светски мир. Одавно већ олимпијска такмичења имају битну улогу у сукобима великих сила или у вези са идеолошким маркетингом. Сетимо се само Летњих олимпијских игара у Берлину 1936 протеклих под патронатом Адолфа Хитлера или америчко-совјетских препуцавања која су довела до бојкота Летње олимпијаде у Москви 1980. године од стране низа западних земаља или пак одмазде за то после четири године, када су СССР и његови савезници бојкотовали олимпијске игре у Лос Анђелесу.

СПОРТ И ЗАПАДНА АГРЕСИЈА

Уместо да служе миру и спорту, олимпијске игре директно служе геополитичким циљевима великих играча и профиту њиховог бизниса. И то после окончања хладног рата још у већој мери него у раздобљима о којима смо причали. Раније је и ту постојала некаква равнотежа снага. Сада не. САД и клијенти те силе су потпуно загосподарили олимпијским структурама. И док се на другим пољима осећају нови геополитички ветрови произашли из наново успостављеног баланса, који данас називамо глобалним полицентризмом, у сфери о којој причамо још важи амерички тзв. „нови светски поредак“ успостављен после распада Совјетског Савеза. Ту је време стало после рушења Берлинског зида. Запад слаби али када се о олимпијској геополитици ради, то као да се још не опажа.

То видимо по много чему па и кампањи која се у вези са учешћем на предстојећим зимским олимпијским играма у Пјонгчангу води против Руске Федерације. Та земља је суспендована са учешћа на олимпијади у Јужној Кореји због, наводног, уз благослов државе коришћења недозвољених стимулативних средстава. Иако то на иоле убедљив начин није доказано, из геополитичких разлога је од стране Запада наметнута одлука која има за циљ да погоди спортски понос и интересе Руса. Америка због руског отпора није у стању да истера своје хирове у Украјини или Сирији, па се свети Москви тамо где може, упркос томе што је замишљено да се ту ради у циљ промоције светског мира и сарадње. За тако грубо гажење изворних олимпијских принципа крив је Вашингтон али и сви други који су допустили да, како је замишљено, племените спортске игре у потпуности постану геополитичка монета за поткусуривање.

То наравно не погађа само Русе. Ништа мање него њих погађа и нас. Сетимо се само да је 2014. тзв. Олимпијски комитет од стране НАТО сила креиране лажне „државе“ Косова постао пуноправни члан Међународног олимпијског комитета. Наша сецесионистичка покрајина је тако већ учествовала на летњим олимпијским играма у Рио де Жанеиру 2016. а ове 2018. године суделоваће и на зимским олимпијским надметањима у Јужној Кореји. То све је мирнодопски наставак НАТО агресије из 1999. године на нашу земљу. Уместо ракета и бомби сада се користе спортске и друге геополитичке преваре.

ЈУЖНОКОРЕЈСКЕ МАХИНАЦИЈЕ

Тако смо стигли до, формално, спортских надметања, која ће се уз пажњу целог света одржати током долазећег фебруара у јужнокорејском Пјонгчангу. То је плод већ деценијске борбе Сеула да постане домаћин зимске олимпијаде. Не треба ни рећи да је Јужној Кореји, без обзира на економски бум тог азијског тигра, упркос њених врло ограничених организационих и других спортских капацитета, пошло за руком да добије оно што жели умногоме захваљујући снажној потпори америчких ментора. Но, показало се да припрема великог спортског такмичења захтева другачији приступ од муњевите индустријализације земље и служења великим западним играчима. Није свако знање и искуство лако преносиво из једне области у другу, нити туђа рука може да отклони све проблеме.

То се види и по томе што без обзира на огромна улагања средстава, припреме за олимпијске игре не иду сјајно. Задњих месеци исказана су бројна мишљења, чак и у САД и ЕУ чланицама, да јужнокорејски спортски објекти нису на адекватан начин спремни за предстојеће такмичење прворазредног светског ранга. Посебно је испољена снажна забринутост експерата због недостатака „ледених арена“, иако је Јужна Кореја обећала да ће их изградити. Наравно, импровизацијом се могу прикривати недостаци, али далеко је од тога да они могу да буду елиминисани.

Различите врсте спортова на леду захтевају другачији лед (на пример мекши за уметничко клизање, тврђи за брзо клизање), а тога у Јужној Кореји неће бити због нужности да се скоро сви спортски догађаји на леду одвијају у истој арени. Слично је и у вези са многим другим спортовима услед непостојања за њих адекватних услова, али и са тим да је несхватљиво лошом промоцијом предстојећих такмичења у старту бачена љага на велики догађај. Шта рећи о мрачној чињеници да је месец дана до почетка зимске олимпијаде у Пјонгачну продата тек трећина карата за такмичења. Такав фијаско се никада и нигде пре није догодио.

И шта раде релевантне олимпијске и друге институције? Ништа. Игноришу проблем. Јер, Јужна Кореја је савезних западних умишљених господара света. Можете да замислите шта би било да се слично дешавало у Русији када је та земља организовала зимску олимпијаду 2014. године? Дигао би се и за много тога мање проблематичног прави ураган. Као што се и сада у вези и са минималним недостацима или чак само неаргументованим сумњама да они постоје у вези са организацијом овогодишњег светског првенства у фудбалу у Русији, како би наш народ рекао, од муве прави магарац.

АЛТЕРНАТИВА „НАТО“ ПОРЕТКУ

Тако стоје ствари у вези са олимпијским играма. Тако је и на многим другим пољима. Запад је све што је могао успео да обесмисли и претвори у средство своје моћи. И шта сада? Да ли ишта постижемо констатацијом немиле стварности и кукањем? Глобални евроатлантски наметљивци и манипултори нису на то осетљиви. Упорно гурају по своме. Многе институције које су отели пре ће пустити да пропадну него што ће пристати да се оне врате својим изворним вредностима.

Решење за то је настојање да се стварају алтернативне институције где год није могуће другачије. Од спорта па до питања безбедности. За сада имамо такве примере у домену забаве али успех који се ту постиже показује да постоји и те како велики простор за слично поступање на много озбиљнији начин. Када већ причамо о олимпијским надметањима, сетимо се да су 2012. успостављене алтернативне „олимпијске“ игре, које се на две године организују у Великој Британији. Додуше, не ради се о правим алтернативним олимпијским играма, већ о организацији необичних забавних међународних такмичења као што су трке људи и коња. Али оно што је битно то је да је ту основни покретач жеља за забавом а не за профитом; да ту има доста ентузијазма а не само хладних прорачуна.

На тим основама није реално да државе које су незадовољне злоупотребама олимпијских игара организују уистину алтернативу садашњим, али могуће је да се умањи подређивање спорта профиту те да се реафирмишу принципи залагања за светски мир. А то што „неозбиљне“ игра привлаче немало пажње, да поновим, показује да и те како има простора за озбиљно алтернативно спортско деловање низа држава које су незадовољне понашањем водећих западних сила и њихових следбеника. Те игре не би остале на маргинама. А када десетак земаља повуче ногу, свакако ће за њима кренути и многе друге државе. Како на спортском пољу, тако и у многим другим областима где се међународне институције злоупотребљавају од стране Вашингтона, Лондона, Париза.

Да би спортске и друге међународне установе биле обновљене у духу принципа који су замишљени да их покрећу, очито ће прво морати неко систематски да оспори њихов легитимитет. И то не речима већ удруженим делима. Тек тако ће се пре или касније стићи до њиховог евентуалног препорода (и поновног уједињења). Али и ризик да се то не деси је бољи него садашњи ниво злоупотреба. Да би то сликовито схватили користио нам је осврт на грубе олимпијске злоупотребе. Али нису оне саме по себи најважније. Битне су као део целовитог мозаика мрачног евроатлантског хегемонизма који исисава материјалне али и моралне сокове целог света, а иако већ увелико наилази на успешне дефанзивне акције појединих земаља још се нажалост не суочава са офанзивним оспоравањима која воде ка новим глобалним решењима.