ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЈУ ХУА: Филмове Емира Кустурице разумем и без превода!

„Кад се Совјетски Савез распао, настало је 15 нових земаља, а кад се Југославија распала, добијено је 6 нових земаља, па по томе можете закључити да Кина не признаје Косово као седму. Средином 1998. године сам боравио у Италији и тамо сам срео једног албанског писца који живи у Француској. Са нама су за столом седела и два Италијана која су све време са сетом говорила о томе како су Срби уништили Шиптаре на Косову, док их је за то време онај албански писац веома хладнокрвно гледао уопште не желећи да слуша шта причају, јер је вероватно у себи знао о чему се заправо радило. То је оставило веома велики утисак на мене.“

 

Овако, у ексклузивном интервјуу за „Искру“ говори познати кинески писац Ју Хуа, овогодишњи лауреат „Велике награде „Иво Андрић“ коју му је на свечаности у Андрићграду, у суботу, на Савиндан, уручио Емир Кустурица.

 

Како се осећате с обзиром на то да сте добили награду која носи име највећег српског писца и нобеловца – Иве Андрића, а коју додељује највећи српски редитељ – Емир Кустурица?

 

Одлично се осећам, јер је у питању награда за коју никада нисам могао ни да претпоставим да ћу је добити. Када су ме питали да ли могу да дођем и примим награду, наравно да је одговор био потврдан. Баш као и многи моји сународници, тако и ја обожавам филмове Емира Кустурице. Први пут сам у Србији био 2014. године и тада сам помислио како би било сјајно срести Кустурицу, али то није било могуће у том тренутку. Прошле године сам учествовао на сусрету писаца названом „Београдски контрапункт“ и тамо сам га упознао. После тих званичних разговора бисмо заједно ишли на вечеру. Када је Кустурица у октобру био у Кини, опет смо се видели. Иако сам већ одавно чуо за Емирове градове, први пут сам сада видео Мећавник и Андрићград и заиста су оба места фантастична. За мене је ово једно веома лепо путовање.

Приметили смо, по ономе о чему сте причали приликом доделе награде, да доста знате о Андрићу. Интересује нас да ли сте и пре били упознати са његовим радом?

 

Наравно да сам доста тога о Андрићу знао и раније. Још 2001. године сам читао његова дела у издању једне кинеске издавачке куће, а у оквиру њихове едиције у којој су своје место нашли писци награђени Нобеловом наградом. Читаву едицију сам купио и прочитао чим је објављена. Тада сам по први пут прочитао „На Дрини ћуприју“ и „Госпођицу“, два Андрићева романа која су штампана у једној књизи. У Кини је постојала грешка у преводу, па роман није објављен под насловом „На Дрини ћуприја“, већ са насловом „Мост“, па сам дуго мислио да су у питању два романа. Када сам учествовао на Београдском контрапункту, Зоран Скробановић, који преводи моје књиге на српски, указао ми је на грешку у преводу и упознао ме са правим насловом књиге. Дуго сам мислио да је филм „Мост“ заснован на овој књизи, управо због лошег превода. Веома чудна ствар се догодила када сам се прошле године вратио из Београда у Кину. Тада сам видео да је објављено ново издање са насловом „Босанска трилогија“ у којем је наслов чувеног романа боље преведен. Купивши ту књигу, по први пут сам прочитао „Травничку хронику“, а поново и сјајне романе „Госпођица“ и „На Дрини ћуприја“. Навика коју сам стекао јесте да увек прочитам три или четири књиге од писаца за које чујем по први пут како бих боље упознао њихово стваралаштво. Код Андрића ме опчињава његова способност да савршено представи хронологију догађаја о којима пише, као и његов истанчан осећај за представу времена у којем је радња смештена.

 

Изјавили сте да вас је фасцинирала Андрићева способност да непристрасно пише о свим ликовима, без обзира на њихову националну припадност. Нажалост, овде га не доживљавају на такав начин, па је било заиста лепо чути како неко ко није са овог говорног подручја и ко не познаје нашу историју у толикој мери, Андрића ипак разуме на прави начин.

 

Одушевљен сам био једним од ликова који говори Турцима да немају шансе у одупирању Аустроугарима и наравно, сви Турци су га сматрали издајником, па су му закуцали уво ексером за дрвену греду и при сваком покушају да се помери, трпео је огромне болове. Када сам сад био на мосту, распитивао сам се са које стране моста се то догодило, јер онда могу да видим са које стране су долазили Аустроугари, с обзиром на то да је он био закуцан тако да гледа кад они наиђу. Фантастично је што је то било повезано са самим крајем романа који се и завршава кроз тај лик. Крај романа је невероватан и из разлога што је разношење моста веома тешко описати, али Андрић је то учинио на феноменалан начин приказујући нам човека који седи у својој соби и при експлозији одскочи и удари главом у плафон, али је још генијалније што је то опет исти лик чије је уво било закуцано за греду (Алихоџа). На мене је повезаност тог лика са судбином моста и народа оставила снажан утисак.

 

У коликим тиражима се продају ваше књиге у Кини?

 

Превеликим! У питању је много већи број од оног колико износи популација Србије. У највећем тиражу је распродат роман „Живети“, и то у више од десет милиона примерака. Ниједан једини од мојих пет романа није имао тираж испод милион примерака.

Шта је главни мотив у вашим књигама?

 

Нису толико важни мотиви, па ни саме приче, већ оно како се пише о нечему.

 

Какав однос ви гајите према Србији и Србима, а какав је однос кинеског народа према српском?

 

С обзиром на годину када сам ја рођен, најчешће поистовећујем Србију са Југославијом. Чак и моји сународници који су доста старији од мене, осећају исто. Нешто као то што појединци и даље на Русију гледају као на Совјетски Савез. Млађе генерације Кинеза апсолутно схватају да Србија више није Југославија и доживљавају је као засебну државу, јер их томе уче у школама. Кад се Совјетски Савез распао, настало је 15 нових земаља, а кад се Југославија распала, добијено је 6 нових земаља, па по томе можете закључити да Кина не признаје Косово као седму. Средином 1998. године сам боравио у Италији и тамо сам срео једног албанског писца који живи у Француској. Са нама су за столом седела и два Италијана која су све време са сетом говорила о томе како су Срби уништили Шиптаре на Косову, док их је за то време онај албански писац веома хладнокрвно гледао уопште не желећи да слуша шта причају, јер је вероватно у себи знао о чему се заправо радило. То је оставило веома велики утисак на мене.

 

Ових дана сте боравили у Србији и Републици Српској, па нас интересује да ли сте приметили нешто што је заједничко, нешто што повезује српски и кинески народ?

 

Имамо доста тога заједничког. Прво што сам приметио јесте сличан смисао за хумор, а онда и тај пријатељски став према свима. У том смислу Срби су веома слични Кинезима. Наш смисао за хумор је оно у чему смо заиста слични и разлог је вероватно тај што и једни и други свој хумор заснивамо на томе што је половина истина, а друга половина је потпуно измишљена.

 

Рекли сте да Емира Кустурицу разумете и без превода. На шта сте тачно мислили?

 

Рећи ћу вам једну чињеницу. Мој син је рођен 1993. године, па на основу тога мислим да сам 1994. године по први пут гледао филм „Отац на службеном путу“ на видео касети. Моја супруга и ја смо га заједно гледали и у потпуности смо га разумели. Неколико година касније у Кини сте могли, што данас није случај, да купите доста филмова на црно. Било је доста добрих филмова, али су преовладавале америчке глупости које нису биле вредне гледања. Међу тим силним филмовима, нашао сам и филмове „Отац на службеном путу“ и „Подземље“ које смо, разуме се, одмах купили. Када сам купио ове филмове, који су имали превод на кинески, за разлику од првог пута када сам гледао филм „Отац на службеном путу“ са супругом, схватио да сам га на потпуно исти начин разумео и тог првог пута гледајући га без превода. Највећа карактеристика Кустуричиних филмова је изражајност ликова, јер некада не морате уопште да будете упућени у радњу, већ посматрајући погледе и поступке ликова, можете одмах схватити о чему се ради. Иако је Кина још увек социјалистичка земља, Србија и Кина су, историјски гледано, прошле кроз неке сличне ствари. Кина је прошла кроз период културне револуције, док су се у Србији, после прекида односа између Тита и Стаљина, догодила велика политичка превирања, тако да су обе нације прошле кроз тешка политичка раздобља, па и то може бити разлог зашто се разумемо. Оно најважније, а што се тиче Кустуричиних филмова, јесте што нам он омогућава да у њима видимо прави живот.

 

Може ли се начин на који Кустурица прави филмове поистоветити са начином на који ви пишете?

 

Може се рећи да је то тачно и да је управо то разлог зашто се нас двојица међусобно разумемо и волимо и због чега смо сада постали тако добри пријатељи. Пријатељство између Кустурице и мене је веће чак и од пријатељства Србије и Кине.

 

Да ли је ваше школовање у време Културне револуције утицало на ваш рад као писца?

 

Наравно. Оно је дубоко укорењено у Културној револуцији. Оно што се деси током одрастања, може да утиче на читав ваш живот и те ствари вас умногоме одређују као човека. У даљем животу, човек може да промени неке мање ствари, али ту основу не може, јер је она формирана, а и он на њој. Гледајући Емирове филмове, схватио сам да је он као дете, односно као млад, сигурно био несташан, јер је од малена морао имати ту виталност и енергију коју касније срећемо у његовим филмовима и књигама. Управо због тога, сутра бих желео да одем и видим улицу у којој је Емир Кустурица одрастао, а о којој сам читао у његовој књизи „Смрт је непровјерена гласина“.

 

Добили сте награду за животно дело, па нас интересује да ли је она нешто што назначава крај нечијег стваралаштва, или она, с обзиром на ваше године, за вас представља тек почетак још богатијег књижевног стваралаштва?

 

Што се година тиче, свакако могу да добијем такву награду. Кустурица је 1985. и 1995. године добио Златну палму у Кану и он је био млад када је добијао те награде, а ја нисам баш толико млад.