СЛАВНИ ДАНИ РУСКОГ ОРУЖЈА: Специјал поводом 75. годишњице сламања опсаде Лењинграда: Операција „Искра“

Навршило се тачно 75 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.

Крајем ратне 1942.године општа ситуација на Лењинградском ратишту била је изузетно тешка. Јединице Лењинградског фронта и Балтичке флоте биле су одсечене од света. Копнена веза са остатком слободне територије није постојала. Становништво Лењинграда се налазило на ивици физичке егзистенције. У граду је владала тотална несташица готово свих есенцијалних животних намирница. О гориву и муницији да и не говоримо. Током 1942.године Црвена армија је покушала да са свим расположивим снагама која је могла да прикупи у том тренутку два пута деблокира град. Међутим, обе операције са циљем деблокаде Лењинграда („Лубањска“ и „Сињавинска“) завршене су неуспешно. Подручје између јужних обала Ладошког језера и насељеног пункта Мга (ово подручје се још зове и шлиселбургско-сињавински плато) је представљао најужи немачки клин који је физички раздвајао опкољене јединице Лењинградског фронта, од јединица Волховског фронта које су се налазиле са спољне стране обруча. Ширина овог клина је износила 12-16км ваздушне линије, и њега су попут неког кордона, густо поселе и утврдиле борбено веома искусне јединице 18.немачке армије.

Оперативна ситуација на Лењинградском фронту крајем 1942 године

18. новембра 1942. године, команда Лењинградског фронта представила је Врховном штабу Црвене армије свој план о припреми нове нападне операције за деблокаду овог града, и снага које су се налазиле у обручу. „Шлиселбургска операција“ је планирана за крај децембра 1942. године, а поред јединица Лењинградског фронта, у њој су требале да учествују и јединице Волховског фронта. Главни циљ ове операције је био да се из 2 стратешка правца, изведе силовит напад на немачки одбрамбени бедем који се налазио на шлиселбургско-сињавинском платоу, у циљу његове ликвидације, што би довело до деблокаде Лењинграда. Основни задатак ове операције је био да се осигурају услови да се направи железничка пруга дуж Ладошког језера у циљу снабдевања опкољеног града-хероја који је умирао. Истовремено, овај план је обухватао и нападна дејства Лењинградског фронта на западном правцу, у циљу спајања са опкољеном енклавом око града Ораниенбаум (сада г. Ломоносов), и повезивања како Лењинградске, тако и Ораниенбаумске одбрамбене зоне са слободном територијом. Ову енклаву су браниле јединице Балтичке флоте, које су захваљујући енергичним продорима немачких оклопно-механизованих јединица, изманеврисане и набачене на саму морску обалу.

После детаљног проучавања предложеног ратног плана, Врховна команда Црвене армије је одобрила почетак припрема за извођење „Шлиселбургске операције“, док се у том часу одустало од деблокаде опкољене групе Балтичке флоте око града Ораниенбаум. План је званично одобрен директивом Врховне команде бр.170696, 2.децембра 1942.године. Крајем 1942.године, Ј.В.Стаљин је овој операцији дао и кодно име„Искра“. Све припреме за њено извођење су требале да буду завршене до краја 1942.године. Њен почетак је заказан за 1.јануар 1943.године.

Генералним планом је предвиђено да јединице Лењинградског и Волховског фронта, униште непријатељски распоред који је ослоњен на насељене пунктове Липка, Гајтлово, Московска Дубровка, Шлиселбург, и на тај начин изврше деблокаду Лењинграда. Завршетак активне фазе нападне операције „Искра“ је одређен избијањем совјетских јединица на линију: река Мојка-Михајловскиј-Тортолово. Поред тога, разматрана је и активација „Мгијске“ операције („Искра-2“) које би била концентрисана на уско подручје око насељеног пункта Мгу и која би захватила добар део Кировске железничке пруге које је пресечена немачким клином. Ова операција би уследила као природни наставак „операције Искра“, тачније њена друга фаза, а њен почетак је планиран за фебруар 1943.године. Њен основни циљ је била даља експлоатација постигнутог успеха, коју је требала да оствари „Искра-1“, уз значајно проширење коридора и деблокаде пруге која је повезивала Лењинград са слободном територијом СССР-а. Њен завршетак је планиран избијањем нападних снага Црвене армије на линију Ворново-Сиглово-Војтолово-Воскресенско.

Припрема операције „Искра“

За припрему операције одређен је временски период од готово месец дана. Посебна пажња је усмерена ка организацији садејства између ударних група два фронта. У том смислу њихови штабови су усагласили планове, одредили тачне границе својих нападних зона, са посебним акцентом на делове операције које су подразумевали међусобно садејство у циљу спајања на тачно одређеним локацијама у дубини непријатељског фронта. Договорено је да уколико нека од ударних група успе прва да стигне до задате тачке, одмах и без заустављања продужи даље, у сусрет нападној групи која је долазила са супротне стране.

Како совјетске трупе нису имале довољно искуства у борби против дубоко ешалониране одбране непријатеља, која је на мочварном земљишту густо поседнута и утврђена, организовани су специјални тактички полигони који су имали задатак да колико-толико припреме совјетског војника за извођење овако комплексног задатка. Командант Лењинградског фронта, генерал-пуковник Говоров, је вршио честу ротацију својих снага на фронту, како би практично све оперативне јединице прошле методику обуке на овим полигонима. Јединице 67.армије су у градским условима увежбавале насилно форсирање реке Неве која је била залеђена, уз обезбеђивање прелаза за безбедан пролаз тешке артиљерије и тенкова.

Предстојећа операција је оцењена као веома тешка и сложена. Јединице Лењинградског фронта су морале да савладају широку водену препреку, да би уопште дошли на јуришно одстојање од првих ватрених тачака непријатеља. Потом су морали да воде веома тешку и исцрпљујућу битку у циљу сламања позиционе одбране непријатеља, која је уређивана готово 16 месеци. Захваљујући тешком земљишту, и уским коридорима напада, није било никаквог простора за маневар. Практично, Лењинградски и Волгоградски фронт су морали фронталним ударом да сломе одбрамбене позиције непријатеља. Зато је од изузетног значаја била што квалитетнија припрема напада, посебно у фази форсирања водене препреке и преласка у јуриш.

Поред организације ударних борбених састава командант Лењинградског фронта, развио је методе и принципе ефикасне употребе артиљерије у предстојећој операцији. У том смислу су образоване артиљеријске групе наоружане оруђима великог домета, затим артиљеријске групе посебне намене, као и артиљеријске групе за контрабатирање. У мешовите артиљеријске групе посебне намене, придодате су гардијске минобацачке батерије.

До почетка операције, захваљујући обавештајним напорима, совјетска команда је имала прилично детаљан увид о организацији и структури непријатељске одбране, а захваљујући веома високој безбедоносној култури свог официрског кадра, и добро организованим контраобавештајним мерама, у потпуности затворила сваки облик „цурења“ информација о предстојећој операцији и њеним најважнијим сегментима.

Крајем децембра, услед одмрзавања, лед на Неви није био довољно јак за безбедан прелаз пешадије и лакше борбене технике, а мочварно земљиште је постало практично непроходно. Ово је у великој мери закомпликовало целу ситуацију, тако да се сагласно предлогу команданта Лењинградског фронта, почетак операције одгодио за 12. јануар 1943. године.

Ангажоване снаге у операцији „Искра“

Црвена армија

Лењинградски фронт је у свом саставу имао 3 армије (67.А, 55.А и 13. ваздухопловну армију). Командант свих ових снага је био генерал-пуковник Говоров. Волховски фронт је у свом саставу имао 4 армије (2.ударну армију, 54.А, 8.А и 14.ваздухопловну армију). Главнокомандујући овим снагама био је генерал армије Мерцеков. Координацију у нападу Лењинградског и Волгоградског фронта непосредно је пратила Врховна комадна на челу са маршалом Жуковом и Ворошиловом.

Операцију „Искра“ је подржавала артиљерија Балтичке флоте и Ладошке флотиле.

Немачке јединице

Група армијa „Север“, у чијем саставу се налазила 18.армија непосредно је била одговорна за овај сектор, као и 1.ваздухопловна флота за ваздушну подршку. Ове јединице су биле потчињене федмаршалу Георг фон Кихлеру.

Главни задаци и структура ударних група Црвене армије

За непосредно извођење операције образоване су ударне групе од јединица Лењинградског и Волховског фронта, које су значајно ојачане артиљеријским, тенковским и инжињеријским саставима, као и резервом која је била под директним патронатом Врховне команде. Лењинградском фронту је придодата 1пд, 4 пбр и један арт.див. Волховски фронт је ојачан са 5пд, 3 пбр и 1 смучарском бригадом, као и једном инжињеријском бригадом.

 

Укупне снаге оба фронта су процењене на 302,800 војника и официра, које је подржавало 4,900 артиљеријских оруђа различитих калибара, више од 600 тенкова и 809 авиона.

Правилном концентрацијом својих снага, Совјети су успели да створе осетну бројчану предност у односу на непријатеља, која је била у односу 4,5:1. Такође, успостављене су и стабилне линије логистике за снабдевање предњих крајева фронта: муницијом, горивом, водом, храном и осталим потребштинама.

Ударна група Лењинградског фронта

Основна ударна група Лењинградског фронта је формирана на бази 67.армије, и чинила су је 2 ешелона. Први ешелон се састојао од 45.гпд, 268, 136 и 86.пд, 61.тбр, 86. и 118. самосталног тенковског батаљона. Други ешелон се састојао од 13. и 123.пд, затим 102, 123 и 142.пбр, док је армијска резерва располагала са 152. и 220. тбр, 46 пд, 11, 55, и 138. пбр, 34. и 35. смучарском бригадом. Ватрену подршку ударној групи Лењинградског фронта требали су да обезбеде артиљеријски дивизиони у склопу армија, фронта као и оруђа Балтичке флоте. Ове снаге су располагале са више од 1,800 артиљеријских цеви, док је 13.ваздухопловна армија располагала са 414 авиона.

Главни задатак ударне групе 67.А, био је да форсира 12км дугачку делту реке Нева, и под борбом образује мостобране на линији Шлисербург-Арбузово. По преласку реке, ова ударна група је требала да енергично изађе на јуришно одстојање, и да уз помоћ тенкова и авијације пробије фронт непријатеља, са концентрацијом главног удара ка насељеном пункту Сињавино и Радничком насељу бр.05, који су одређени као главне тачке спајања са ударном групом Волховског фронта која је надирала са истока.

Ударна група Волховског фронта

Ова нападна група је образована од јединица 2.ударне армије, и делова 8. армије. У оквиру 2.ударне армије у првом ешелону су се налазиле 128, 372, 256, 327, 314, и 376.пд, 122.тбр, 32.гардијски тенковски пук и 4 самостална тенковска батаљона. Други ешелон је у свим саставу имао 18, 191, 71, 11, и 239.пд, као и  16, 98 и 185. тбр. У армијској резерви су биле 22. и 147.пд, и 11, 12. и 13. смучарска бригада. На левом крилу напада наступала је 8.А која се састојала од 80. и 364.пд, 73. бригаде морнаричке пешадије, 25. самосталног тенковског пука, и 2 самостална тенковска батаљона. Ватрену подршку је давала фронтовска и армијска артиљерија, са 2,885 артиљеријских цеви, као и 14.ваздухопловна армија са 395 авиона.

 

Главни задатак 2.ударне армије је био да на фронту ширине 12км, изрши пробој непријатељске одбране на одсеку Липка-Гајтолово, овлада овим насељеним местима и енергично настави продор ка Сињавину и Радничком насељу бр 05. После спајања са предњим деловима Лењинградског фронта, ова ударна група је имала задатак да своје наступање развије и на левом крилу свог напада, у циљу заузимања Радничког насеља бр.02 и бр.06. Јединице 8.армије које су се налазиле на левом крилу напада, имале су задатак да пробију непријатељску одбрану на одсеку Гајтолово-Мишкино и наставе са нападним дејствима у циљу избијања на линију Тортолово-Михајловски.

Немачке снаге на одбрамбеном шлисербургско-сињавинском  бедему

Немачки клин су браниле јединице 26.армијског корпуса и делови 54.армијског корпуса који се налазе у саставу 18.немачке армије.

Без обзира на значајну предност совјетске армије у живој сили и техници, немачка команда је проценила да ће моћи да одржи своје положаје, пре свега захваљујући чврстини свог одбрамбеног бедема, али и борбеној вредности ангажованих јединица које су представљале елиту Вермахта. Сва насељена места на овом подручју су била додатно утврђена и претворена у упоришне тачке. Предњи делови фронта, као и његова дубина, масовно су запречена минским пољима, жичаним препрекама и осигурана бункерима. Браниоцима је осетну предност давало и тешко проходно земљиште састављено од тресетишта, које је практично паралисало ширу употребу оклопне борбене технике.

Ка реци Неви тј.јединицама 67.А Лењинградског фронта, налазиле су се укопане 227. и 170. пд, и делови 5.брдске дивизије. Ове јединице су организовале одбрану у 2 појаса са ослонцем на објекте који су доминирали бојиштем, уз сва насељена места која су се налазила у систему одбране. На правцу напада 2.удА и 8.А, налазила се 1.пд и главнина 227.пд, као и делови 207. и 223.пд. Ове јединице су организовале одбрану са ослонцем на насељени пункт Липка, Радничко село бр.08, села Гајтлово и Тортолово и пошумљени комплекс Круглаја.

Укупна јачина 26.армијског корпуса износила је око 60,000 војника и официра распоређених у 4 пешадијске дивизије (свака по 15,000 људи). У резерви се налазила главнина 5.брдске дивизије и комплетна 96.пд. Поред ових јединица ту се налазио и елитни 502.тешки тенковски батаљон „Мамути“, у чијем саставу је служио и чувени немачки тенковски ас Ото Кариус који је командовао тч. „Schwere Panzer-Abteilung 502“ је у свом саставу имао укупно 27 тенкова PzKpfw III. Међутим, крајем 1942.године 502.ттб постаје прва немачка оклопна формација која добија чету тешких тенкова Pz.Kpfw.VI „Тигар“ (9 комада), који су тада по први пут борбено употребљени.

Дакле, укупна концентрација немачких снага на шлиселбургско-сињавинском правцу процењена је на 6пд (око 90,000 људи) коју је подржавало око 700 артиљеријских оруђа и 27 тенкова.

Ваздухопловну подршку 18.А, као и целокупној Групи армија „Север“, организовала је 1.ваздухопловна флота која је у свом саставу имала око 200 авиона. Према подацима других аутора у операцијама која је изводила Група армија „Север“ 1.вфлот је ангажовала између 400-450 авиона.

Први дан операције Искра

Дејства 67.А Лењинградског фронта

У раним јутарњим часовима 12.јануара, совјетски бомбардери из састава 13. и 14. В.А извели су масовно бомбардовање непријатељских одбрамбених линија са посебним фокусом на тачке на којима се очекивао пробој. На мети напада су били и немачки аеродроми као и железничке станице у дубини непријатељског фронта.

Тачно у 9:30ч започела је вишечасовна артиљеријска припрема на оба краја непријатељске одбране. Негде око 11:50ч, под снажном артиљеријском канонадом прва у напад креће 4.пд/67.А која започиње насилно форсирање р.Неве. Свака дивизија је ојачана са 4-5 артиљеријских и минобацачких пукова, противтенковским пуком, и са 1-2 инжењеријска батаљона за рушење препрека и за образовање прелаза за тежу технику. Напад је непосредно подржавала 61.тбр која је у свом саставу имала 147 лаких тенкова т-60 и оклопних аутомобила БА-10, који су могли да пређу преко залеђене плоче која је оковала р.Неву.

Првог дана операције „Искра“ највећи успех је постигнут на централном делу прелаза, захваљујући изузетно снажној и прецизној артиљеријског ватри 38.гардијског минобацачког пука. Увођењем у борбу 268.пд и 86.самосталног тб, као и 136.пд која је ојачана тенковским батаљоном 61.тбр, образовани су мањи мостобрани у рејону насељеног пункта Марино. До краја дана, совјетске јединице су успеле да сломе отпор немачке 170.пд и да образују компактан мостобран површине 15-18 км2. Истворемено, инжињеријске јединице су започеле са израдом прелаза за средњу и тешку оклопну технику у рејону насељеног места Марино.

За разлику од централног правца, бокови 67.А нису имали толики успех. На десном крилу се налазила 45. гпд и 118. самостални тб.опремљен тенковима Т-26 и БТ-5. Један пук 45.гпд је успео да пређе реку северно од насељеног пункта Абразово, где је у жестокој борби успео да напредује свега 500-600 метара у дубину непријатељског фронта, где је услед осетних губитака и снажне непријатељске ватре заустављен. Борци 45.гпд су успели некако да заузму прву линију немачких ровова, али никако нису могли даље. Преостала два пука ове дивизије су покушала да форсирају Неву нешто северније у рејону насељеног пункта Киров, али безуспешно. Том приликом ватром из непријатељских бункера и позиција где су се налазили укопани немачки ат-топови и тенкови, уништен је практично цео 118.тб, а оба пешадијска пука 45.гпд су такође претрпела тешке губитке.

На левом крилу 67.А у рејону града Шлиселбурга, нападала је 86.пд која је у самом зачетку преласка преко р.Неве заустављена жестоком ватром непријатеља са њене супротне обале. Увидевши ефекте непријатељске ватре, као и организацију његове одбране на овом правцу, команда 67.А је одлучила да затвори овај правац и да дивизију преусмери на одсек 136.пд која је успешно развијала своја дејства у рејону села Марино. Ова дивизија је имала задатак да са централног дела фронта, дуж источне обале р.Неве напредује на север, и са те стране угрози град Шлиселбург.

Дејства 2.удА и 8.А Волховског фронта

У 11:15ч отпочела је своје наступање и 2.ударна армија, а 15 минута касније и јединице 8.А. Упркос снажној артиљеријској канонади, одбрамбени фронт непријатеља је и даље био жив и веома активан. Посебно отежавајућу околност је представљао и тешко проходан терен који се састојао од огромних поља мочварних тресетишта.

На десном армијском крилу развиле су се 3пд (128, 372 и 256) које су успеле да пробију предњи крај одбране немачке 227.пд, и уклине се 2-3 км у дубину њеног одбрамбеног распореда. Упркос великог жељи бораца ове три дивизије, да овладају насељеним местима Липка и Радничким насељем бр 08, отпор немачких јединица је био изузетно жилав.

На левом крилу армијског распореда, највећи успех је направила 327.пд која је уз подршку тешких тенкова Кв-1 успела да заузме највећи део пошумљеног комплекса Круглаја, и да са јужне стране подиђе Радничком насељу бр 08 чија се посада нашла у опасности од опкољавања. Остале јединице 2.удА и 8.А на крајњем левом крилу упркос великом залагању бораца нису успеле да сломе одбрану искусне немачке 1.пд која је захваљујући великом броју убитачних  антитенковских оруђа Flugzeugabwehrkanone Flak-18 у кал.88мм, веома умешно бранила утврђени одсек Гајтановска Липка-Гајтаново-Торолово.

Већ првог дана операције „Искра“, команда немачког 26.аК је одлучила да ојача најкритичније делове фронта увођењем у борбу својих резерви. На фронт су интервентно упућене јединице 96.пд и 5.брдске дивизије, као и борбена група „Хихнер“ јачине два пешадијска пука 61.пд.

Борбена дејства у периоду 13-17. јануар

У овом временском периоду, битка улази у фазу своје кулминације. Борбе се воде необично великом жестином и трају даноноћно. Непријатељ се на свим секторима фронта веома организовано и упорно брани, масовно користећи добро уређен систем ешалониране одбране. Совјетска команда одлучује да у борбу уведе и други нападни ешелон, у циљу коначног сламања одбране непријатеља.

На правцу напада 67.А највећи успех има 136.пд која ломи немачку одбрану у правцу Радничког насеља бр 05. Овој дивизији асистира главнина 61. тбр. За обезбеђење њеног левог бока, уводи се у борбу 123.пбр која напада у правцу Радничког насеља бр.03, а нешто касније на њеном десном боку се уводи комплетна 123.пд и 152. тбр опремљена тенковима Т-34, који врше притисак на непријатеља који је распоређен на одсеку Радничко насеље бр.06-Сињавино. После неколико дана изузетно тешких и исцрпљујућих борби, 123.пбр успева да заузме Радничко насеље бр.03 и да избије у рејон Радничког насеља бр.01 и 02, који се налазе на самим обалама Ладошког језера. Овим ударом немачке снаге јачине једног пеш.пука, које бране град Шлесинбург, долазе у веома тешку ситуацију услед угрожавања одступнице. За то време 136.пд и 61.тб избијају на пушкомет од Радничког насеља бр.05, али услед активне одбране непријатеља, не успевају да га заузму.

Истворемено, 86.пд и тенковски батаљон из 61.тбр напредују дуж источне обале Неве, и са југа подилазе Шлесинбургу. Ово наступање подржава и 34. смучарска бригада као и делови 55.пд који наступају преко залеђеног Ладошког језера. До 15.јануара ове јединице успевају да сломе спољну одбрану Шлесинбурга, и да са јуришним јединицама упадну у његова предграђа. Иако нападнут са свих страна, немачки гарнизон не напушта Шелсинбург, решен да се бори практично до последњег човека.

14.јануара приликом извођења противудара по нападној групи 61.тбр код Радничког насеља бр.05, појављује се до тада непозната оклопна техника. Наиме, у циљу спречавања заузимања овог насеља које се налази практично у центру немачке одбране, из резерве је ангажован немачки 502.тешки тенковски батаљон по први пут опремљен тешким тенковима Pz. kpfw. VI „Тигар“. После уводног шока, совјетским војницима је успело да један од ових тенкова онеспособе, а други да заробе. Ова два „Тигра“ (серијски број „100“ и „121“) су послани на тенковски полигон Кубинку, где су руски стручњаци прегледали његове конструкционе и техничке елементе и идентификовали највеће слабости, које су биле од круцијалне важности за каснију борбу против ових веома способних оклопних средстава.

На десном крилу армијског распореда, напад је наставила 45.гпд која у почетку операције није имала никакве конкретне успехе. Услед недостатка било каквог напретка, команда 67.А на овај правац уводи 13.пд. У тешкој ситуацији се нашла и њој суседна 268.пд, која некако успева да са северне стране заобиђе екстремно утврђен рејон непријатељске одбране око насеља Киров и локалне електростанице.Наиме, упркос концентрисаном дејству артиљерије, никако се нису могле ућуткати ватрене тачке непријатеља распоређене на овом сектору, које су контролисале добар део фронта. 45.гпд и 268.пд једноставно нису могле да се развију ни корака напред. Поред тога, на ово подручје је пристигло и интервентно појачање састављено од делова 5.брдске и 96.пд, одакле су се заједно са 502.ттбат, иницирале жесток противудар у бок совјетским јединицама које су наступале ка Радничном насељу бр 05. Неколико дана се совјетска 268.пд налазила у фази одсудног одбрамбеног боја, у циљу заштите десног бока главног удара 136.пд и 61.тбр које су напредовале ка централном чворишту немачког одбрамбеног распореда. Увођењем појачања из другог ешелона и армијске резерве (123, 102 и 142.пд), овај противудар је сломљен, а немачке јединице које су браниле Киров и електростаницу стављене у једну врсту полуокружења.

На правцима напада 2.удА непријатељ је продужио са огорченом одбраном линије Липка-Радничко насеље бр.08- Радничко насеље бр.07. Упркос увођењу у борбу 18.пд и 98. тбр, као и комплетне 71.пд на централном сектору фронта, напредак је био безначајан. Наредног дана, команда 2.удА се одлучује да свим расположивим снагама изведе напад преко пошумљеног појаса Круглаја и тресетишта северно од Гајтлова, уводећи из другого ешелона и резерве 11, 191, 239.пд, 122. тбр и 13. смучарску бригаду. Упркос великој бројчаној надмоћности овај напад нема сразмеран успех. Осетнији успех једино прави 256.пд која успева 14.јануара да после тешких борби са блиског одстојања, заузме ж.станицу Подгорнају, Радничко насеље бр.07 и да подиђе Сињавину.

15.јануара рејон Липке напада 128.пд ојачана 12.смучарском бригадом која прелази преко залеђеног Ладошког језера, са циљем обухвата нп. Липка са његове северне стране. На централном сектору фронта непријатељска одбрана коначно попушта и ослобађају се Радничко насеље бр.08 и бр.04. До 17.јануара 372.пд долази надомак Радничког насеља бр.01, а 18.пд и 98.тбриг води жестоку борбу за ослобађање Радничког насеља бр 05, којег истворемено са западне стране нападају јединице 67.А (136.пд и 61.тбриг).

Коначни пробој блокаде! Борбе 18-20 јануара

У рано јутро 18.јануара, јединице Лењинградског и Волховског фронта је раздвајало свега неколико километара ваздушне линије. Немачка команда, које је увиђала сву озбиљност ситуације, решила је да одустане од даље одбране Шлесинбурга и Липке, и да ове снаге употреби у затварању критичних зона одбране у рејону Сињавина. Борбена група „Хихнер“ је имала задатак да додатно ојача одбрану насељених места Радничко насеље бр.01 и бр.05, са циљем одсудне одбране ове линије.

Тог 18.јануара Црвена армија је наставила своју офанзиву. Негде око 9:30ч, делови 123.пд/67.А се спајају са извиђачком четом 372.пд/2.удА ,у центру Радничког насеља бр.01 чиме долази до првог контакта између јединица два фронта и пробоја опсаде Лењинграда! Велики број немачких јединица које су упорно браниле одсек фронта северно од Радничко насеља бр.05, упадају у тактичко окружење. У циљу деблокаде ових снага, Немци изводе противудар из Радничког насеља бр.05, по деловима 136.пд у циљу формирања коридора за извлачење опкољених снага. Енергичним дејством 136.пд, овај напад је одбијен, а у гоњењу непријатеља дивизија улази у Радничко насеље бр.05, где се спаја са деловима 424.пд/2.удА. Нешто касније јединице 86.пд у садејству са 61.тбр ослобађају град Шлиселбруг, а до краја дана јединице 34.смучарске бригаде успостављају везу са претходницама 128.пд и 12.смучарске бригаде/2.удА које су пре тога ослободили Липку.

Оваквим развојем борбене ситуације могло се са сигурности рећи, да је опсада Лењинграда дефинитивно разбијена!

Међутим, тек пробијени коридор још увек није био обезбеђен, јер се у окружењу нашла групација од око 8,000 немачких војника која се повлачила ка Сињавину и Радничком насељу бр.06, и која није ни помишљала на евентуалну предају. Да би избегле тотално уништење, опкољене немачке јединице су извршиле деконцентрацију својих снага, напустиле и онеспособиле сво теже наоружање, образовале мање тактичке борбене групе за пробој, и кренуле у правцу југа. За прихват ових снага, на овај простор је пристигла 4.СС мотомеханизована полицијска дивизија, која је заједно са јединицама 5.бдив и 1.пд, образовала нови фронт који се протезао на линији: Киров на р.Неви- Московска Дубровка – Радничко насеље бр.06-Сињавино-Гајтолово. Овај фронт је потом ојачан 28.ловачком дивизијом, као и са 11.,21., и 212.пд./18.А.

Људски и материјални губици у операцији „Искра“

СССР

Укупни губици Црвене армије током извођења прве фазе операције „Искра“, (осврнућемо се на период од 12.01-20.01.1943.године) износили су око 95,000 људи избачених из строја, од чега је погинуло 23,000 војника и официра. Лењинградски фронт је имао 35,000 људи избачених из строја, док је Волховски фронт имао око 60,000 војника избачених из строја. Што се тиче оклопне технике, Црвена армија је у овом периоду изгубила око 40 тенкова, преко 380 различитих артиљеријских оруђа и 41 авион. Према другим изворима,        како совјетским тако и немачким, губици Црвене армије у оклопној техници били су далеко већи. Само Лењинградски фронт је приликом пробоја изгубио преко 200 тенкова, док су и губици авијације били значајни (најмање 180 авиона).

Немачка

Према совјетским изворима немачки губици за цео јануар 1943.године износили су око 19,000 војника избачених из строја, док их је 1,275 заробљено. Непријатељ је изгубио 272 артиљеријских оруђа, 1,200 митраљеза и више од 300 минобацача. Оборено је и око 100 авиона.

Немачки извештаји о губицима 18.армије за период од 12.01.-30.01.1943. године говоре да су њене јединице изгубиле укупно 22,619 људи. У првој половини јануара месеца, 18.армија је имала 6,406 војника избачених из строја, док је у 2/2 месеца проценат губитака значајно увећан. Наиме у том периоду, када је операција „Искра“ ушла у своју кулминацију, 18.армија је изгубила 16,213 војника од чега је 4,569 погинуло. По дивизијама 18.армија је имала следеће губитке: 1.пд (2,342 избачених из строја), 61.пд (2,706 избачених из строја), 96.пд (3,202 избачених из строја), 170.пд (1,679 избачених из строја), 227.пд (2,444 избачених из строја), и 28.ловачка пд (1,849 избачених из строја)

Озбиљне губитке је претрпео и елитни немачки 502.ттб који је крајем јануара спао на свега 2 тенка Pz.Kpfw.VI „Тигар“ и неколико комада PzKpfw III. Током операције Искра ова немачка оклопна јединица је изгубила укупно 20 тенкова, од чега су 6 били нови „Тигрови“.

Исход операције „Искра“

Јединице Лењинградског и Волховског фронта су 18.јануара 1943, године пробиле опсаду Лењинграда. Сам војни успех у територијалном смислу није био нешто спектакуларан. Ширина коридора је износила свега 8-11 километара. Међутим, у политичком, психолошком, и ако хоћете симболичком смислу, успех је био гигантских размера! За свега неколико недеља је направљена железничка пруга и асфалтни пут, и поред тога што је за сво време изградње и касније експлoатације била под ураганском ватром неколико хиљада немачких топова и авиона. Из ватре и пепела подигнути су и мостови преко Неве. Град је једноставно морао да живи и преживи. Већ почетком фебруара месеца у Лењинград су почеле да пристижу прве железничке композиције са неопходним товаром, које су значајно поправиле ситуацију код исцрпљеног становништва, али и бранилаца града.

Операција „Искра“ је била преломни моменат у бици за Лењинград. Она је и у теоријском смислу срушила све наде немачке војске о заузећу овог града. На крајњем северо-западу фронта, Црвена армија је из фазе грчевите одбране, прешла у фазу стратешке иницијативе, која је трајала све до 1944.године када је непријатељ и коначно сломљен и истеран са овог простора.

Слободан Ђукић,
Russia beyond