ИЗВЕШТАЈ СЕНАТУ САД: На путу у ЕУ, Београд би требало да изгради одбрану од руског малигног утицаја кроз православље

Пред сенаторима САД је представљен извештај у ком се говори о „асиметричним нападима Владимира Путина на демократију“, а читав одељак је посвећен Србији.

Извештај „Путинов асиметрични напад на демократију у Русији и Европи: Импликације на националну безбедност САД“, припремљен је за Сенатов Комитет за спољне односе и говори о „вишегодишњим и непрекидним нападима“ режима Владимира Путина и покушајима да се уруше демократија и владавина права у Европи и САД.

Извештај обрађује утицај Кремља на 19 земаља и говори о „методи одбране“, а у закључцима о Србији се наводи да је наша земља препозната као кључна у региону и да би борба против „малигног утицаја Русије“ у овом делу Европе требало да отпочне управо у Београду.

Такође, наведено је да би међународна заједница у Србији требало да примени „најбоље лекција научене у другим земљама широм Европе“.

Међу лекцијама су и већа финансијска и дипломатска подршка Србији, промена стратегије САД настале након пада Милошевића, а спомиње се и потреба да највиши званичници САД дођу у Београд. Као илустрација, наводи се да је последњи амерички председник у Србији био Картер 1980. године, док се председник Александар Вучић са Путином састао „најмање 12 пута за пет година“.

Извештај демократског сенатора Бена Кардина (Мериленд) припремљен је за Комитет за спољне односе, а аутор каже да га није израдио због истраге о наводном мешању Русије у унутрашње ствари САД, већ због тога што председник Доналд Трамп „не ради ништа поводом дрског напада Москве који наноси штету земљи“.

„Док председник Трамп практично не ради ништа, господин Путин наставља да рафинише свој асиметрични арсенал и тражи нове прилике да нарушава и уруши поверење у демократске и међународне институције“, навео је Кардин.

Како се наводи, Кремљ у ове сврхе користи „асиметрични арсенал“, који укључује војне инвазије, сајбер-нападе, дезинформисање, подршку екстремним политичким групама, али и злоупотребу енергетских ресурса, организованог криминала и корупције.

„Кремљ је временом унапредио ове алате и напади су интензивирани како по снази, тако и по учесталости широм Европе. Уколико САД не успеју да ургентно одговоре на ову комплексну и растућу претњу, режим у Москви ће бити још јачи. Наставиће да унапређује свој арсенал и да га користи против демократија широм света, укључујући и изборе у САД у 2018. и 2020. године“, наводи се у уводу.

Сенатор пореди напад у Перл Харбору и 11. септембар, истичући да су амерички председници тада хитно реаговали, док „Трамп ни не препознаје Путинову претњу“.

„Важно је повући разлику између Путиновог корумпираног режима и руског народа“, прецизира се у извештају.

Извештај је писан као „илустративан“, али предлаже поједине мере за борбу против Кремља. Аутор се није бавио „Сиријом, компликованим односом са Турском и утицајима Русије у централној Азији и Латинској Америци“.

Извештај је подељен на више поглавља, а утицај је детектован у 19 земаља.

У поглављу 5, посвећеном „утицају Кремља на неконсолидоване демократије и тразиционе владе“ наводе се Србија, Црна Гора, Украјина, Грузија, Бугарска и Мађарска.

У одељку посвећеном „консолидованим демократијама“, наводе се Летонија, Литванија, Естонија, Данска, Финска, Норвешка, Шведска, Холандија, Велика Британија, Француска, Немачка, Шпанија и Италија.

У одељку који се бави енергетским притисцима као кључни пример наводи се управо Србија.

„Земља зависи од руског гаса, а државна компанија Србијагас је акумулирала дугове у висини од милијарду долара, што је довело до притиска Русије 2014. ограничавањем испорука за 30 одсто. Душан Бајатовић, директор Србијагаса, је и заменик председника проруске странке СПС, има место у Скупштини, а наводно се Русија ослањала на Бајатовића као гаранта за ствари договорене око пројекта Јужни ток, који је угашен и на коме је Србија изгубила око 30 милиона долара. Упркос дуговима и зависности на залихама гаса из Русије, Бајатовић инсистира да његова земља и даље има користи од уговора са Русијом“, пише у извештају.

Србија се следећи пут помиње у поглављу 5, где се истиче да је мешање Русије у земљама каква је Србија, „мање очигледно агресивно“ и фокусира се на култивацију става у друштву, којим се урушавају напори власти да се земља интегрише у Запад.

Конкретно Србијом извештај се бави на нешто више од седам страна, а у уводу пише да се „руски малигни утицај у Србији манифестује кроз културне везе, пропаганду, енергетски сектор и растућу војну сарадњу“.

„Такође, Москва истиче дубоке везе кроз православну цркву и заједничку словенску културу. Тај наратив је годинама брижљиво гајен, тако да руска кампања дезинформисања наилази на плодну територију у српској популацији“, наводи се.

Амерички сенатор истиче да су, упркос тим везама, власти у Србији јасно истакле као приоритет европске интеграције, као и да настојање Србије да одржи добре односе и са ЕУ и са Русијом јесте у складу са мишљењем јавности, али на дуже стазе вероватно није одрживо због потребе да се усклади спољна политика са ЕУ.

Извештај спомиње недавне поруке Брајана Хојта Јиа, као и напредак Србије у преговарачком процесу, али и „знаке да како Србија напредује, постоји план да Москва појача притиске и спречи коначни исход“.

„Како интеграција у ЕУ буде постојала озбиљнија, Београд би требало да се упозна са алатима Русије који се спомињу у овом извештају, и ради заједно са ЕУ да изгради одбрану“, наводи се.

Како се наводи, власти у Србији су уложили значајне ресурсе и политички капитал у европски пут, али су „преузели мало корака да се одбране од анти-Еу руске пропаганде, која циркулише кроз земљу уз занемарљив отпор“.

„Према информацијама Стејт департмента, број медија и НВО које имају проруске ставове су нарасле са десетак на више од стотину последњих година, а бесплатан садржај који нуде руски државни медији као што је Спутњик представљају један од најцитиранијих извора у српској штампи. Нпр. Спутњик је неколико пута наводио да Албанци са Косова спремају погром уз благослов Запада, а та пропаганда је имала утицај. Од почетка рада Спутника у јануару 2015. године, број оних који подржавају Русију у Србији је пораста са 47,8 одсто на 60 одсто у јуну 2017. године“, наводи се.

Извештај истиче и однос Србије према санкцијама на штету Русије, за које су из државног врха више пута навели да нису опција, а говори се и о добрим односима председника Републике Српске Милорада Додика са Русима и отвореној подршци Москве ка референдуму о независности РС.

Амерички сенатор говори о ситуацији у медијима, наводећи да „Спутњик своје приче и чланке бесплатно прослеђује у најмање 20 радио станица широм Србије“, да се „Недељник“ штампа у Москви (вероватно се мисли на припрему додатка „Руска реч“), а да је одговор Запада био слаб.

„Ипак, постоје назнаке конкуренције у информативном простору. ББЦ је најавио да ће поново покренути сервис на српском, седам година након што га је угасио“, наводи се у извештају.

Такође, пише се о „оштром паду слободе штампе“, под актуелном влашћу, нападима и малтретирању на новинаре који се баве истраживањем и то од стране званичника власти и провладиних медија. Наводи се да се и сваке године бележе и физички напади на новинаре, претње смрћу и друго.

Као један од најважнијих праваца утицаја истичу се културне и верске везе, кроз културне институције, СПЦ, али и организације цивилног друштва и потезе „под окриљем хуманитарне помоћи“.

„Кључни елемент руског наратива о односима са Србијом јесте заједничко православно наслеђе. Црквена вођства у Русији и Србији наглашавају традиционалне конзервативне поруке, које носе антиевропске и антизападне тонове, често се фокусирајући на геј права. Везе две цркве подржавају и политички лидери, па руски званичници истичу ту везу током својих посета, често се састајући са црквеним великодостојницима у Србији“, наводи се.

Сенатор Кардин се позива на извештај Центра за евроатлантске студије у ком је набројана 51 организација која има проруске ставове, а као најутицајнија се наводи СНП Наши.

Спомиње се и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу, у чију праву сврху званичници САД редовно изражавају сумњу.

Осим тога, говори се о све јачој војној сарадњи, набавци наоружања и наративу према коме је „Русија заштитник Србије“.

„Тај наратив има значајан одјек међу српском популацијом, а према једном истраживању 41 одсто грађана види Русију као највећег пријатеља“, наводи се у извештају.

Као вид подршке Русије, Срби препознају и став Москве према Косову, али и вето на предлог резолуције о Сребреници.

„Српски председник Александар Вучић се често састаје са председником Путином и у децембру 2017. године је позвао Русију да има активнију улогу у преговорима око односа Србије и Косова“, наводи се.

„Руски асиметрични арсенал у Србији има више лица и веома је ефектан у одржавању става у јавности да су потребни јаки односи са Москвом. То је постигнуто због слабог одговора ЕУ и САД. Узимајући у обзир централну улогу и утицај Србије на Балкану, било каква стратегија за борбу против малигног утицаја би требало да отпочне у Београду. Како би Русија могла да значајно појача своје покушаје јер је Србија јасно изразила намеру да иде ка Европској унији, међународна заједница би требало да се припреми за ову могућност користећи најбоље лекције научене из других земаља широм Европе“, пише у извештају.

Као „научене лекције“ се наводи:

више домаћег лидерства је потребно за борбу против утицаја Кремља. Србија је важна земља у региону због географског положаја и компликоване новије историје током распада Југославије. Док лидери управљају земљу у изазовном политичком окружењу, нема сумње да Србија осећа притисак да седи на две столице. Међутим, лидерство је важно, ако Србија жели у ЕУ мора да предузме кораке како би се борила против руског асиметричног арсенала. Без значајног отпора, руска пропаганда ће наставити да има утицај на јавно мњење

САД морају да се поново укључе својим ресурсима. Подршка САД Србији је у паду у последњим годинама. Мисија УСАИД-а у региону морају да се реоријентишу ка робуснијем отпору руском малигном утицају… Изазови који су пред САД и савезницима на Балкану и широм Европе захтевају реоријентацију подршке, а у сусрет таквој реалности САД мора да поништи размишљања из претходних година да „смањи отисак“, већ да се бави експанзивним и предузетничким приступом који ствара дугорочну инвестицију у јачање отпорности, изградњу институција и унапређење њихове способности да одговоре на дезинформацију. САД би такође требало да помогну Србији да постане енергетски независнија

Званичници САД би морали да се појаве. Осим директне помоћи, земљама као што је Србија је потребно дипломатско ангажовање званичника САД на високом нивоу. САД морају да пошаљу јасну поруку да су спремне потроше време и труд како би подржале оне којима је стало до демократске будућности у Европи. Висок ниво пажње САД је значајно смањен након пада режима Слободана Милошевића. Руски однос са лидерима у Србији је супротан од Америчког, а председник Вучић се са Путином састао бар 12 пута од 2012. године. Последњи председник који је био у Београду је Џими Картер 1980. Како би се попунила та рупа, високи званичници, међу њима и чланови Конгреса би требало да редовно путују у регион и организију посете на високом нивоу у Вашингтону. САД морају да пошаљу јасну поруку да су се вратиле и да су спремне да озбиљно раде у сарадњи са земљама домаћинима и сарадницима широм Европе како би се одбраниле од малигног утицаја и помогле земљама да заврше процес интеграције.

Извештај је објављен на сајту Сената 10. јануара и можете га пронаћи на овој адреси.

О њему су известили велики амерички медији, као и руски портали, а посебну пажњу, иако није спомињао детаље по земљама, посветио му је „Њујорк тајмс“.

Тагови: Владимир Путин, САД